Naša književnost

Мариво Б 3 543

спекуланата, финансијера, варалица, раскалашних жена и интританткиња, слугу варалица, скоројевића, лицемерних жена и испо_ ведтика. Зато његово позориште није огледало нарави него низ за-

виммљиваих и тријатних дожаивљајја срца једног света који се не сре-

та на улици. Али, ако у том позоришту има мало стварности, савремене стварности, у њему има много истине о људекој души коју _ Мариво изврсно познаје и дубоко, изблиза, изучава аве њене куте"ве. Он не слика људе и жене јешног одређеног друштва са свим · временским и месним врлинама и манама, него развој људских страсти, покрете људске душе, оно што“је истинито у свим временима и код свих људских бића. ЛЕ

у

Мариво није само оригиналан писац нето и смео друштгвени _ реформатор. Он је имао храбрости да руши друштвене неједта=

кости које су раздвајале људе његова доба. Он је имао смелости.

да пола века пре Револуције изведе на позорницу једног племића који прелази преко свих сталешких предрасуда и који, клечећи, нуди своје име и своју љубав девојци коју држи за служавку. Он проповеда једнакост међу људима, нашада социјалне трежрасуде. Он је против племића, богатих, моћних и великих. Он штиба ботаталпе и тврдице који, у незајажљивој жушњи за златом, не виде своје пороке; показује да су робови бољи и племенитији од њи= хевих господара, и да лична вредност не вреди мање од порекла. Он напада привилегије племства и указује. на етапе кроз које

човек може проћи у свом грађанском и друштвеном изједначава-

њу с вишима од себе, Њега вређа раскошно рухо богаташа које је увреда за сиромахе и пркос њиховој беди: „Скините то одело... _ Склоните се; ја нисам звер у облику човека; видим људе који

пате, видим да бисте им мотли помоћи, па ме жалости вашт изглед. Идите, кажем вам, ви нисте човек, а ја тражим човека.“ —- Он се не зауставља само на шибању него и прети, смелије но иједан његов савременик, смелије но и Бомарше, јер његови позиви на освету, на узбуне и побуне које наговештавају и објашњавају Револуцију, иду до злочина: „Вишим са свог прозора једног човека који иде улицом, од чијег би се одела, ако би се продало, могло удомити ест сиротица; ето праве дивље звери за ловца мога соја. Ах! како бих радо пуцао на тог пролазника, одавде с тавана!“

Мариво не затвара очи ни пред манама ситне буржоазије, ни

пред слабостима. тростот народа за који каже: „Кад је добајр, даће вам своју крв, а кад је рђав, поптиће вам вашу.“ Ипак, његове су симпатије нескривене према радном и несрећном народу, и он га смело упозорава на друштвене неправде, а понекад му чак даје на

знање да би било добро и да се буни против себичности повла-

=