Naša književnost

542 ПА — Књижевност

~ – а ===

-_"това личност говори својим језиком, према свом порексту, положају, полу, узрасту и душевном расположењу у ком се налази.

Они који подвлаче прециозност овог стила, прелазе ћутке ттре= ко његових извраних особина. Његова је реченица обично течна и лака, кратка и жива, а кад је дуга, није ни трома ни закрчена. Увек је у складу с предметом који писац обрађује. Он се не служи

дугим монолозима и дутим тирадама својих претходника него је.

сценски диалог свео на кратак и брз говорни језик. Он пише невероватно концизним језиком, нагим, без украса, али гипким, лелујавим. Мало има писаца који с тако мало речи постижу тако богата остварења. Тај наги језик оживљује и ниансира итра. глума_ца, допуњује покрет, мимика, светлост. Да Мариво није проницљив опсерватор, фин, суптилан и дубок психолог, можда би и његов стил био једноставнији, природ"вији. „Нека ми неко нађе, говорио је он, неког славног писца, који је дубоко проучио душу а нема необичан-стил кад слика нас и наше страсти.“ И, ако Мариво није могао истом снатом да каже нове мисли језиком целог света, што је можда преимућство само највећих писаца, онда је боље, како је рекао Бринтјер, што је нове ствари изражавао на необичан начин но да. је познате ствајри казивао на обичан, штрост начин. о Мајриво је увек истицао да жели да буде природан. Али, за њета бити природан не значи писати по туђем укусу, по туђем калушу, него сходно свом темпераменту, свом триродном натону, и задржати сву особеност свог личнот духа.

= 3 - | ~ М

Позориште Мајривоа претежно је позориште нарави. Па ипак

оно није права слика француског друштва 18 века него слика јед-

· ног идеалног света у земљи снова. У. њему нема оних ушадљивих мана нарави тога времена које карактеришу доба Ретентства. Ма= риво не износи на позорницу суровости и грубости, презирања 1ородичних врлина и безочне склоности за уживањем, разуздано“ сти и покварености својих савременика. Он чак ни у романима

није потпун сликар, јер види или само врлине узорног света (Ма

ријанин живот), или само мане бедних људи и протпајих жена (Сељак скоројевић). Његови романи почивају више на једној произвојној замисли него на реалном запажању. У комедијама ошет, не желећи да штоттравља нарави, он затвара очи шред нездравим, болесним појавама једног паразитоког друштва, све ублажује, пречиштава, улешпшава Зато што је добар и пун врлина, он радије слика вршгине него мане, и мрзи све што се удаљује од добрих нарави. Он задржава само оно штто је у складу с његовом интимном ттоиодом, фрину углађеност у панаптању и говору. сраге је тачно запавио да у његовим комедијама нема пословних људи,