Naša književnost

ДАНИЛО, СЛУГА У КНЕЗА ИЛИЈЕ

1

Коњ кнез-Илијин, лично његов коњ, кота је само он јахао, бенте се те јесени љуто разболео. Ударила му нека тешка, зелена завоња на уста, оба ока му се подлила крвљу, спустио главу, 306 неће, воду одбија. Дуби, дуби над јаслима, глава му се све ниже спушта и тек поклецне, превали се, склопи очи, па се задише као да га је три конака сурупија без одмора гонио. -

" Сеиз кнез-Илијин, коњутнар његов Мрша, шта све није чинио! Парио га, бајао, дозивао бабе, узео зашис од дервишта, кувао му ону траву, бурију, којом се коњи лече, у љутој ракији, на левак је сипао међу стиснуте чељусти, а-ја, коњу све горе.

Обилази кнез јутром и вечером свога дората, тепа му, разговара с њим као са сином, али коњ као да више не познаје господара: ни да фркне. И тако већ трећа недеља. Преобразио се у саму кожу и кост, олињала му длака, па место оне сјајне боје почело. да пробија нешто сиво, спаруштено, као кад одрана а неупштављена кожа почне да трути. |

Лицем на Томин-дан кнез Илија, приштавшти дорату који се већ није дизао са постора опази како му коњ плаче. Плекао је ретким, крушним сузама, као човек, и гледао у господара као да сес њим опраштта. И кнезу и Мгршти точе нешто да се ваља у грлу.

= Готов је, — рече кнез. — Него, ти, Мрша, ЈЕМи малу пушку, прекрати ове муке! 5

И кнез готово утрча у кућу. Затворивши се у своју одају, он испи на искап ђуровачу. ракије; да није то учинио, одваљало би се и њему из грла до очију. Боже апрости, брат, не коњ! Мтното је волео тог коња, али та његова болест не би толико потресла да и он сам, кнез Илија, није био болан. Баш као овот коња, и њега је мучила изнутрица, од које је јутром устајао жут и подбуо у лицу, истивене снаге од неке море која му је кварила сан, гормаша јело, мутила очи. Гледајући коња како умире, он је у његовој бољци видео и своју, па о УЈУНи његову кончину, потевесно зазирао и од своје.

Али дорату сутрадан би боље, и се да наиђе Данило, бетунац неки из „немачке земље“, који је те јесени 19116 у Не-=