Naša književnost

ВАН И ЕОНИ И НА ес РМ И Ио ИЕ и РА

546 Је 5. = Књижевност

готин. Говорио се да је тамо, негде у Срему, ранио : момка у колу, најбољета друга, због девојке, па од страха пребегао овамо, на туреку страну, чак у Крајину, и живео као пл црквени, више гладан него сит, од даће до даће.

Притшао Данило коњу, погледао, па ће рећи:

— Змија га сише. Пијавка. је то, пијавка, ништа друго, с травком ушла, травка ће је и истерати. -

Мртши лакну. Одједном као да му нешто рече да ће овај младић излечити која и без речи шоче да та слуша. ~

Узварише котлић млека и Данило, с-муком растворивши вилице дарату, поче да га поји млаком вараником. Враћа се млеко, али Данило налива и коњ најзад поче-гутати. Појио га је тако на махове неколико пута, а онда оде некуд, набра пуна недра некаква _ сочна, тамно-зелена корова, изгњечи га Те пусти љут сок, и тим. соком напоји коња. Даваше му час ту чорбу, час варенику, док се дорату не узмучи, те поче да враћа све што му се нашло у же_луцу. И гле, изиђе напослетку и пијавка, тако за два прета, сва надута од крви и млека, али је изагна љута трава. Не прође ни седам дана; а дорат као де се подмлађује. Поче да му се враћа сјај КОЉКИ, фржће, познаје господара, обрће главу за Мрштом, а што је главно — тражи хране. Обесели се и кнез Илија; гледа коња како се отима па се и он разгали, попусти и његова тоња, одумину она мука. Гледа и он ведрије, осмехује се жени и чељади, отворила му се опет воља за живот и мал.

Данилу не захватише, не наградише па, али он се остави пота и цркве и штриби се уз кнежеву чељад. Опава у штали или по авлији. Где га не сејешт ниче, што други не доспе он стипне, чему се други није ни досетио, он већ урадио. А све се осмехује, све најлак, као од шале. Добар радник у кога не видитш кад ради него тек кад сврши посао. И умиљат, миловидан, мало говори, али кад стане причати гладан ваздан да га слушаш. | -

— Згодно момче, — оте се најзад и кнезу Илији, кад Данило калаиса и очисти неку стару тепсију што се вукла по дворишту.

=— Ког Је л' овај Данило» Маре, то ти је ала! Види само, тита начини од ове тепеије, ка нова. Све ти тај зна! — сину Мрша.

И ко зна докле би он тако остао обичан тизамећар шоред Мрште, да се ускоро не догоди нешто што све зачуди.

Претерао поодавно кнез, још по светом Илији, џелеп волова преко. Предао их на кладовској скели старом пријатељу из немачке земље, што је сваке године долазио чак тамо од Тамиша да с њим тргује. Био је то поуздан човек, Пица Вла', од наше вере. Тртовао с њим кнез без тевтера и рабоша, у четири ока, па и сад му веровао, ма да се у Гице не задесило пара. Дао му само нешто кашаре, узео волове и отишао. Шролазијти месеци, а човек као да потону с оним воловима; ни гласа о њима, ни поруке од њега. Догађало се додуше, понекад и раније, да се не јави месец-=два, али се ово сад одужи: где је свети Илија, а где свети Никола!

= с