Naša književnost

КАО РОСА

= Зар ово ви хоћете да упишете у школу:

С два прста која су мирисала- на дуван доктор је ухватио моју браду и окренуо ми лице према светлости. Била сам тек прележала. некакву дечју болест. Мајка и ујак гледали су забринуто у мене док сам ја још увек увређено штмрцала: Зашто ми је доктор прегледао грло великом кашиком Преварио ме. Никад, мислила сам, док сам жива, нећу му то опростити. -

Било ми је шест година. _

=— Али она је врло бистра, — рекла је плашљиво моја мајка. — целу азбуку је већ научила, не знам ни ја како ни од кога.

— Дабоме, не знате! — наљутио се доктор. — Зато вам дете и не напредује... На ваздух с њим, на село, ако хоћете да буде способно за живот. Оваквог анемичног првића стрпати у школску клупу, био би злочин!

Доктор је имао равно потсечену проседу браду, тамноцрвено лице и говорио је врло гласно и набусито.

Кад је отишао, мати је села на кревет до мојих ногу, а ујак се раскорачио насред собе љуљајући се с ноте на ногу, што је увек чинио кад би се нашао у недоумици штта да каже или

— Претерује тај доктор, — рекла је мати, гладећи мој покривач. — Страшно је груб. Не знам зашто га сви хвале.

=— Зато што је добар, — пресекао ју је ујак љутито, као да је мати нешто крива. Поћутао је, а онда, гледајући устрану, додао тиште, готово стидљиво: — Зна он шта говори. И влагу на зидовима је приметио, видео сам. И кад он вели да дете мора на ваздух, ваља га послуштати.

Мати. је рашширила руке:

— Где да га шаљемг% И с кимг Ја не моту да оставим кућу, посао... Ко ће тебе да гледа Па трошкови...

— За мене ти не брини... Могу ја и сам. А за трошкове, тргао је ћелавом главом као да забацује косу, — наћи ће се. Нисмо балш за толико оскудни...

Мајка му се осмехнула, гледајући га с нежношћу. Знала сам тај њен израз. Он је значио: „Луд си ти, брале, луд си увек био. Али, срећом, ја сам ту да ствари доводим у ред“.