Naša književnost
452 - Жњижевност
Једном, после купања, док смо се враћале уском стазом која је уз речицу водила до сеоског раскршћа, Јелка одједном стаде као укопана. И крв јој побеже из образа. Пошла сам очима за њеним погледом и угледала непознатог младића у варошком оделу који је стајао уз једну ограду, пушио и гледао, смешећи се, према нама, е
Опет само погледала у Јелку. Она је чвршће стисла моју руку и усне су јој, на моје чудо, задрхтале, отвориле се као да би нешто изговориле — али реч изустила није.
Онај младић је бацио цигарету и пошао нам у сусрет. Јелка се није помакла с места. Само је сад натло поцрвенила, а рука која је држала моју, постала је врућа и клизава.
Младић ми се у први мах није допао. Био је висок, куштраве, тамне косе, танкот, орловскот носа и некако нарочитих, уско срезаних очију: Било је у његовом лицу нечег поносног и грабљивог, као у птице или у мачке.
Прибила сам се уз Јелку. Она ме је загрлила једном руком, као да и сама тражи ослонац на мом узаном рамену. Младић нам "се сасвим приближио.
= Ниси ми се надала: Љутиш сег — упитао“је Јелку, смешећи се стално.
Одговорила је некако прекорно:
= Ипак си дошао! =
— Нисам могао друкчије, — слегнуо је он раменима, гледајући је право у очи. | -
Јелка ми је толико стезала раме, да ме готово заболело. Гледала је у њега са неким дрхтавим осмехом на уснама, као да ће да заплаче, -
Увређена тиме што су се обоје понашали као да мене и нема,. отргла сам се од Јелке и стала мало устрану. На то су ме обоје погледали. у
= А ово је Милица, твој „анђео чувар“2 — упитао је младић.
— Да, то је моја Милица, — рекла је Јелка и опет ме привукла себи.
Младић ме помиловао по коси и насмејао се.
— Како је гарава, не личи баш на анђелка!
Ја сам стидљиво устукнула од његовог додира, али ми се у исти мах учинио врло мио. Имао је крупне зубе који су блистали при најмањем осмеху, бељи од његове беле кошуље.
=
Од тога сусрета, моје летовање паред Јелке није више било испуњено само детињским радостима. Дуги летњи дани постали су кратки, крцати новим узбуђењима. '