Naša književnost

И људи проходе

~

Живјети у теби. =: Не постоји вријеме. Простор је мој. Небо се мрачи, На твоме лицу, о мјесечево перо, и плејаде су угаснуле.

Бисеру моје вечери, да се упонорим с тобом, срцем на срцу.

МТ

_К мени си долетјела из ноћи из незнаних предјела, куда стиже зора из мора с угашеним мјесеном и разином вода шутња проходи. К мени ти си долетјела из ноћи "да ми подаритт цвијет слаткоће, о плави ваздуше у ваздуху, срце на ерду.

Збогом сне, збогом мјесечево перо. Већ нада ме се ноћ стрмоглављује,

исто тако и ноћни вјетар плаче

сада кад тонем у тешку пустињу бола у којој ни једне палме нема.

Ми

· Межња за тобом, драта, кад помислим на изненадне дрхтаје и језу смрти — живота.

"ГТонгора је написао: Љубав је ту. "Али ти си ми, вјечита. Укоријењена у крви, одакле живот ниче.

И моја бит ћеш, као вјеровање једно, моја.

– ми

Вјетар ти не носи моје уздахе. Сјене ти носи. Сјене дугачке и горке,

' 465