Naša književnost

И ЉУДИ ПРОХОДЕ

Срећа и стакло, како се то лако ломи!

1

Срце камено, успламтит ли изненадним блијесковима 2

Силази лотосова кишта и постаје зеленом сивоћа јесени, ова тежина меса на своме увиру.

Х Џ А ти која си моје једро бијело чујеш ли ме садаг Остави сидро, и узнеси се летом галебова на пучину, -

Високо те држати као јарбол на себи прву звијезду. По

Свемир се огледа у твоме лицу а далека си ми, музико вода.

Бити ти, и бити твоја крв, твоја ватра, твоја патња и живот твој.

(Бијела хармонија још бјељега сна у рукама ми тече твоје тијело.)

Живјети у теби, као што свијетло живи.