Naša književnost

И људи проходе – Е 467

ХхУП

Мекана мјесечина са слазова уходи махнити филтар пољубаца, руке копкају по затиљцима и слатки крикови - у дугачким чинима Медвједа.

Душом, крвљу пцјелови, цјелов, бескрајан пентапрам.

Твоја уста црвена ноћ која обасјава снима. И ми у сну. Изван сна ми сами. А сан — објешен у мјесечеву заливу о нокат у сливеној модрини, — живот.

_ хуту

Али да.

У сјени је сјена ово моје ништетно ја. Нека иду од мене људи! |

Ови гласови!

Далеко ове музике!.

И нека ме разједе тјескоба. као вода која глача камен у као поток тутњи и пљушти кишта, 5

ХХМШ

Невина уста, звала си ме Орионом у тишини зоре; а сјенка сам.

Како вјечита живиши И ноћ је. Радости ласте!.,.

Зове ме туга

у бескрајан зденац

гдје нема мјеста снима,

“и тишина само о теби прича.

– :- ХХЛХ

Душо голубице, о ти од зрака учињена, у слова се истапа мој глас.