Naša književnost

468

Књижевност

Устрептала љубав, сјећање остаје, каденца тиха твога корака,

оток који нас је примио и тебе уграбио. Сада су киша и вјетар моји другови

и ноћ. И дугачка је ноћ.

Вјетар је море једно. Друго је море киша. Ноћ је и вјетар и киша и ова тјескоба.

ХХХх

Знам, знам: Картезијева приврженице, звјездоплава,

· Ти уживаш у сјенама. Зар не видиш колико има сјена2

Али како си неразложно, промјенљиво срце, на усидреном отоку, страхујеш од пучине

и ускраћујеш ми лет галебова.

Сад смо један сам, а сад двоје,

откинути,

пружени да се уграбимо ако попусте сјенег

О: пентапђрам ноћи удара

студена киша и куца на предмишичје срца. Али ти, моје Једро бијело, ти козлачево грожђе, коју је сјеверац језом прожима,

мјесечево перо слатко, без охолих обмана, гдје си:

Срце на врху усана

наднеси се летом галебова

у Нерејско море што се све више модри под луком обзора и на далекој

обали сиканској.

Узалуд! Узалуд!

На зачуђен прад слатко – пада ноћ с тоновима руже: чиста дјевојчица затворених трепавица.

Било је крило зоре.. Било је крило зоре које нас је саставило: у швојим очима моје небо. И одјездио сам облаке крилима сучелице сунцу: неисшражени бездани. Ах, жеђи апсолушнога! О моргано вјечносши!

Али прољеће је кренуло на непознаш пуш да распрши кринове и зтолубице: свој вијснац.