Naša stvarnost

54 NAŠA STVARNOST

medju svojim članovima, nego stoje na načelima jednakosti svir delova i delanja u korist masa. Ali i ovde, usled iznetih razioga i promena, stranka, kao mehanizam i aparat, ima tendencije da se odvoji od svojih članova a još više cd svoje klase. Postajući cilj za sebe, dajući sebi ciljeve i sopstvene interese, ona se deli postepeno od mase koju ima da pretstavlja. I u jednoj takvoj demokratskoj stranci, interesi organizovane mase dolaze često u sukob sa birokratijom koja ih personifikuje. Interes, uvek Rkonservativni, tela „funkcionera” u stanju je da protivstavi u odredjenim prilikama iednu defansivnu, čak i represivnu politiku masama koje, dosledne svom interesu, zahtevaju jednu borbenu i smelu politiku. Izvesni pisci su iz Ove tendencije izveli celokupnu sociološku teoriiu dokazujući na jedan apstraktan način da je svaka stranka {atalno potčinjena zakonu oligarhije, ier izdvajanje vodistva znači izdvajanie posebnih, odvojenih interesa koji dolaze u sukob sa opštim interesom stranke i postepeno pretvaraju vodistva u odvojenu klasu u odnosu na socialnu osnovu iz koje su pošli. Suviše apsolutan i preteran, ovaj „zakon” nije ništa manie odavno poznat. Još je Teofrast zabeležio da je najjača želia ljudi, koji se nalaze na čelu ijednog pokreta, da zasnuju na štetu narodnog suvereniteta svoju suverenost. Ali, politička stvarnost nije tako jednostavna i osudjuje svaku apsolutnu formulu kao i preterani pesimizam (biti kritičan ne znači biti pesimista u društvenim naukama). Ne može se poricati da su istinski velike stranke u istoriji stajale u službi jedne velike ideje, težile da izražavaju, ili ako su na vlasti, da vladaju u interesu masa. To ie pitanje demokratizacije strankinog: aparata, koji je do danas, iz socioloških, političkih i tehničkih nužnosti, ostao u autoritativnim metodama i u Opasnosti da u njemu zavlada birokratski duh. Ali one stranke koje su živele, vršile svoju ulogu i ostvarile svoje osnovne težnje morale su održavati stvarnim sretstvima konkretni dodir izmedju masa i strankinoz aparata, naročito vod]jstva. Vitalnost jedne stranke je osigurana tokovima Koji nose mase stalno ka vrhovima, ka aparatu stranke istinskim jedinstvom izmediu želja masovne baze i direktiva, politike vodistva. Radikalno su protivne ovoj sociologij političkih stranaka, i iz njenog okvira izlaze najnovije političke teorije o siranci, koje su uneli u život autoritativni režimi i pokreti. Odnos izmediu organizovane mase, stranke i vodje dobiva naročito obeležie. Kao što se stranke iz|ednačuju sa naci{om, vodistvo, tačnije vodi, duce, fuhrer identifikuje se sa strankom. „Totalna” nacija „totalna” stranka, „totalni” vodji. Država, to je stranka, a „stranka, to sam ja”. Autoritativnost, tehnička nužnost svake veće organizacije, ovde se podiže na stepen političke dogme i ličnog kulta. U svojim osnovnim idejama o individualnoi dominaciji iedne „iza brane” ličnosti, dominaciji koja ima svoi osnov u koleklivnož volji mase, ali težeći da se od nje izdvoji i da postane suveren: