Naša stvarnost

PESME 7 ; 29

I kada Je nemir plam, I kada je nemir mrak, I kada si nemirno sam, | Opšteg si nemira znak.|

PA IPAK

Nikada nisu bolovi imali belja lica, Nikada nisu živci trzali tako pseći, Nikada nisu pluća dahtala tako lešno, Nikada nisu bile oštrije oči klica.

Pa ipak, ipak, ne biti slep i ne biti gluh Za borbe klasa, glase promena;

Ne biti nem 1 biti sluh

Za udare, sudare vremena.

Zvezde nazeble u mrazu svojih žarila

Ne znaju kako tromo, kako tromo,

Kako tromo, na levoj sisi srce dobuje,

1 kako krv koluta pogrešnim krugom žila.

Pa ipak, ipak, biti jak i biti čvrst, Čuti sem sebe i drugu bitku.

Biti putokaz i kažiprst

U borbi masa, jasnu, britku.

Nikada zveri nisu oštricama jave

Puzale tako često kao paripi mraka; Nikada nisu nas tako prošlosti sto kloakč Pritisle kvakama ruku od blata i od strave.

Pa ipak, ipak, biti s vremenom i biti drug, Biti bitku koja se vodi;

Biti snaga i biti ug

Što će orati po slobodi.

VLAKOVI ODLAZE Mašinovodjo, ovi vlakovi samo odlaze. Oni se ne vraćaju, ne dolaze; Oni teku kao reke.

Vlakovi samo odlaze, Lešće,