Naši novi gradovi na jugu

манастиром. Имао је много калуђера: по неким путописцима 20, по другима 50, 80 и 100 Калуђери су "били предусретљиви према страним путницима и радо им показивали свечево тело. Манастир је иу 17- веку имао много земље, а калуђери су се хра– нили од земљорадње и милостиње коју су им највише давали Турци и Јевреји. Један путописац 16. века (Шјено, 1547.) чак помиње ла калуђере поштују и сами Турци. У 17. веку милешевски калуђери иду по милостињу и у Русију, одакле доносе руске штампане књиге. Лефевр вели о милешевским калуђерима да су бедно одевени и да живе сиромашки. У место звонима верне су позивали на молитву ударањем чекића у гвожђе привезано за уже. Неки путописци 16. века називају милешевске калућере и незналицама (јопогап!2), али овакка квалификација милешевских отаца свакако је долазила из верске нетрпељивости католичких путописаца. У времену 1544—1547. год. у Милешеви су штампане српске црквене књиге и тај штамаарски посао. вршили су сами милешевски калуђери, међу којима су најзнатнији били Мардарије и Тодор. Тело Св. (Саве остало је у Милешеви све до пред крај 16. века, док га нису Гурци азнели и на Врачару спалили 27. априла 1594. год. Манастир је и после тога остао, али је у 17. веку настрадао. 1623. год. манастир се „подписао под бостан царев“, н много пострадао од поплаве у оном метежном времену. 1631. херцеговачки паша узе манастиру велику глобу. 1638. изагнаше из манастира „бостанжие“. 1688. и 1689 опусте и огњем сагоре и лавра Милешева. Стари манастир, који још 1827. Гиљфердинг и Рошкијевић видеше у развалинама, би обновљен 1864. до 1868. год.

Близу манастира Милешеве био је градић Милешеван. У 15. веку Милешевац се спомиње као градић херцега Степана. У 16. и 17. веку у овом градићу налазио се диздар или кастелан са малом носадом. У подграђу је у 17. веку била варошица или село од стотину кућа и каравансерај, а ста-