Naši novi gradovi na jugu

БИЈЕЛО ПОЉЕ.

Бијело, Поље постојало је, изгледа,и у Средњем Веку. Црква Св. Петра и Павла, коју Бугари 1253. год. попалише, била је близу Бијелог Поља. Столица лимске митрополије, која се помиње 1442. год. била је, по И. Руварцу, у Бијелом Пољу, и та се митрополија звала и петровска (по цркви Св. Петра на Лиму), иначе се Бијело Поље мало помиње. У 17. веку наводи се Бијело Поље као место ко им пролазе каравани натоварени разном сировином. Млетачки провидур Шер Дуодо извештава 10 фебруара 1690. да су Црногорци напали један трговачки караван, који је ишао из Подгорице у Бијело Поље (В:ејорошће), а био је натоварен кожама, воском, дуваном и др. 1696. год. помиње се владика бихорски Висарион, а то је свакако из лимске или петровске митрополије која је 1720. дата рашком митрополиту Арсенију Шакабенди. У 18. веку помиње се место Бијело Поље, које је било 17/6. ферманом султана Абдула Хамида одређено новопазарском (рашком) митрополиту. Помиње се да је 1806, год. грађен „град“ око Бијелог Поља, и вероватно због тога „града“ Јокић назива Бијело Поље „варош зидом опасана“. По Јукићу, Бијело: Поље у средини 49. века водило је знатну тргови у са Новим Пазаром и имало је око 3000 становника. Нешто опширнији опис Бијелог Поља пружа познати француски консул Хекар (1865 ): Бијело Поље је мала варош, са једва 3000 становника, 500 кућа сазиданих од камена, окружених баштама и воћњацима; оближња племена доносе своје производе на пазар који се држи сваког четвртка у чаршији од 30 дућана; знатна се трговина води воском, маслом, коњима, овцама, говедима, што се извози у Далмацију. У то време на гласу је била стока онога“ краја. Турци су Бијело Поље звали