Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje. Knj. 1, Srpsko-turski rat 1912. godine : sa 5 karata u prilogu i 18 skica u tekstu

126 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

ког утврђења стигао на гранични гребен у близини Мердарске карауле, није смео ступати у дејство. Припреман је, дакле, био јуриш само пешадиском ватром. Али је то ишло некако са натегом, пошто је и непријатељска ватра била врло јака. Арнаути на овоме месту располагаху са толиком снагом, да уопште није ни било изгледа да би се противу њих могао постићи какав позитиван успех без директног учешћа резерава, које су за пакост биле остале далеко позади. Тако бар излази и према ономе што је написано у релацији команданта дивизије, који у том погледу иде још даље, па тврди да су Арнаути на томе месту били у надмоћнијем броју, у чему је, како изгледа, мало претерао. Но у сваком случају, па баш да такав однос у снази и није постојао, ти његови наводи још више дају потврде ранијој нашој тврдњи, да под оваквим околностима није требало у толикој мери ангажовати усамљене трупе првог борбеног реда с оне стране границе.

У том искрену и друга недаћа. По причању очевидаца, Арнаути се одједаред дигоше и истакоше беле барјачиће. Ватра, као на команду, умуче. Из наших редова истрча резервни поручник Милан Поповић из четничког одреда капетана Танкосића, им, вичући нашима да су нам то пријатељи који желе да се предаду, полете у загрљај једном Арнаутину, свом старом познанику из наше предратне четничке акције у овим крајевима. Наши војници у магновењу поустајаше и појурише овамо да виде шта се то дешава, услед чега наш борбени поредак на тако блиској и опасној даљини за тили час беше поремећен. Тада други један Арнаутин пробуравзи ножем поручника Поповића. Овај паде мртав на месту. Један наш војник из пушке уби тог Арнаутина. Арнаути онда осуше ватру у гомиле које се, из пуке радозналости и наивности наших војника, беху направиле од стрељачких стројева. После овог мучког препада, на нашој