Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje. Knj. 1, Srpsko-turski rat 1912. godine : sa 5 karata u prilogu i 18 skica u tekstu

136 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

на граничну линију, да се побрине о даљој њеној безбедности, командант пука, потпуковник Милутин Стефановић. Само што у погледу надлежности командовања тамошњим његовим трупама није било постигнуто потребно јединство. Јер, из неких необјашњивих равлога, 4. батаљон на левом крилу пошумљеног виса није овом приликом био прешао под команду свог команданта пука, него се и даље водио, и то само по форми, као придат !! пешадиском пуку.

Арнаути се све више скупљаху на граничном гребену између Васиљевачке и Мировачке карауле. Почеше се спуштати и у село Васиљевац. А отприлике око 9'30 часова горњи део овога села отпоче да гори. Очигледно је било да ће они са те стране, наилазећи на небрањену просторију, покушати да обухвате лево крило Ш пешадиског пука и доведу у питање држање пошумљеног виса лево од Мердарске карауле. Да би им се то осујетило, требало је предухитрити их каквим контра-нападом. Али командант дивизије, који је тада био стигао код Баровачког утврђења, у том смислу не беше предузео ништа, по свој прилици због бојазни да му за време извођења тог маневра са резервом не попусте нападнуте трупе с фронта. Јер, откако је 83. батаљон Ш пешадиског пука заузео граничну линију лево од Мердарске карауле, борба код њега и код 2. батаљона из истога пука, кога је био затекао десно од ове карауле, била је у пуноме јеку. Надражени, без сумње, тим његовим подвигом и подстакнути потребом да, притискујући на фронт, олакшају извођење обухватног маневра од Васиљевачке карауле, Арнаути на овоме месту све више кидисаваху. Шта више, у правцу одсека око Мердарске карауле примећен је и покрет турских регуларних трупа из Подујева, због чега се са разлогом могаше очекивати, да ће та два батаљона, а вероватно и остали делови И! пешадиског пука, развијени десно и лево од њих, имати раније или доцније да издрже једно тешко искушење.