Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje. Knj. 1, Srpsko-turski rat 1912. godine : sa 5 karata u prilogu i 18 skica u tekstu

160 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

истог малерозног пука, остављених и потом 38260рављених, у својству некакве заштитнице према Низамском логору, а под командом једног јединог официра, резервног поручника Јована Ђ. Јовановића, на коси која се код карауле Репоње одваја, од граничног гребена у правцу српског села Мердера. Сви су они, под утицајем данашњих недаћа и немајући у својој средини ни једног активног официра, већ били изгубили присуство духа и са страхом очекиваху ноћ, мада никаквог додира са непријатељем нису имали. И у таквом душевном расположењу чисто нису смели веровати толикој срећи, да им долази помоћ и одмена, доклегод из позадине не упаде са својом четом међу њих командант 3. батаљона ХИ пешад. пука који је, крећући се по визури Мердарске карауле, овог момента овамо стигао са Орлишког виса. Најзад када батаљони ХП пешад. пука покуљаше косом између карауле Репоња и Низамског логора, даде се прилика да у том збиља величанственом призору уживају и други делови Моравске дивизије П позива око Мердарске карауле и Баровачког утврђења. „Храбри Моравци“, тако пише један очевидац који је и сам био на овоме крилу, „видећи то, скидали су капе и искрено призивали Бога да помогне, благосиљајући храбре Штумадинце и њихове вође,“ Вест о доласку помоћи из Шумадиске дививије 1 позива бејаше се муњевитом брвином раш= чула и код осталих борачких јединица Моравске дивизије П позива, које нису имале могућности да то својим очима гледају. Са истом је брзином од= летела и у позадину ове дивизије, док не беше доспела до најудаљенијих бегунаца и натерала им румен стида у образе што су овога дана, због ништавних узрока, били починили. Једном речју, она је, као неко знамење да је највећи део опасности већ прошао, нашла свој ехо почев од граничних положаја, на којима су се борци дотле с муком држали, па до Раче, где је од нагомиланих комор-