Naši ratovi za oslobođenje i ujedinjenje. Knj. 1, Srpsko-turski rat 1912. godine : sa 5 karata u prilogu i 18 skica u tekstu

14 М. Д. ЛАЗАРЕВИЋ

увлачећи се између њих и наших делова на Лисици. А у резерви остадоше, и то више за чување логора, 25 граничара. Но и они после једног или једног и по сата беху упућени у предњу линију, и то у правцу турске карауле Прапаштице између Лисице и Мутиводе, где је једно арнаутско оделење прешло границу са намером да наше на Лисици дохвати из позадине. ·

На десном крилу, контра-нападом четника и трећепозиваца, Арнаути су са превоја између Гуришта и Лисице били одбачени, после чега се ограничише на отварање ватре са пристојне даљине. То се исто догодило и оном њиховом оделењу, које бејаше покушало да се провуче између Лисице и Мутиводе, на левом крилу. Оно је од граничара било сузбијено ка својој караули Прапаштици, која му је својим тврдим зидовима пружала сигуран заклон. А и код карауле Мутиводе, на крајњем левом крилу, арнаутски напад све је више малаксавао, док се није сам од себе сасвим угасио. Једном речју, на свима овим местима наши су доста брзо изашли на крај са Арнаутима.

Али тако није било и на Лисици. Тамо је борба била далеко жилавија. Наши и Арнаути, распоређени у импровизованим заклонима од камења с обе стране своје карауле — а њих две су међусобно биле удаљене не више од 60 метара непрекидно једни друге прецизном блиском ватром држаху као парализоване. И једни и други не могаху крочити ни корака напред, него се узајамно вребаху, кад ће ко изван заклона помолити главу да је размрскају својим мецима. Нарочито су им сметале карауле, које, као неосвојиви центри одбране, даваху, наравно свака својој страни, ослонац. Док једна од њих двеју не попусти, о јуришу није могло бити ни говора. Зато наши, након дужег времена, почеше покушавати, да турску караулу учине безопасном. Наредник траничар, неки Петровић, један од оне масе хероја који су остали незапажени,