Nedelja

Број 15.

Страна 3.

у победу, па ипак и последњи час им још убрзава куцање срца. Али то не беше свештеник, него Мајурац на коњу, долазећи из града. Можда и он зна нешто? Сјаха и веза коња за ограду и онда похита у спахиски замак. Гости предвођени домаћицом излазе журно на ходник из дворишта. — Има ли каквих вести? Шта? Је ли наш господар изабран? Знаш ли то сигурно? Је ли резултат објављен? Питања су се изукрштала и падала су као ракетле, а Мајурац хитну капу у вис. — Наш господин је изабран! Млада жена седе на клупу и притисну руком усколебане груди. — Живео, живео! заори се међу суседима. Послуга јурну из кујне и коњарника. — Живео! Швабе су тучене. Живео посланик и госпођа послнниковица! — А где је попа? Запита неко. — Сад ће и он доћи, одговори Мајурац; још се пребраја остатак гласова... — Хајдемо за трпезу, рече госпођа посланиковица. — Живела! повикаше гости. Сви уђоше у собу. Честитања су текла већ много мирније, једино што домаћица није умела да савлађује своју радост, те и не обзирући се на госте обисну мужу око врата. Али то јој се не само не замера, него тај призор потреса свакога. — Ето имамо још животне снаге! рече један од суседа. У тај мах чу се с балкона зврјање кочија и мало за тим свештеник заједно са старим Матијом из Погњебдина, уђе у дворницу замка. — Добродошао, добродошао ! повикаше сви скупа. Но колика је већина? Свештеник ћуташе неколико тренутака, а за тим у сред тога весеља рече кратко и одсечно: — Изабран је — Шулберг! Наста пренераженост, а за тим читава поворка брзих, брижних питања, на која је свештеник само једно те једно одговарао: — Изабран Шулберг! -— Шта се то десило? На који начин?

Зар није Мајурац рекао, да није он изабрат. Шта се то десило? У тај мах узима господин Јачински своју јадну жену и одводи је напоље, јер је спазио да је сва бледа загризла у џепну мараму само да не би грунула у плач. — О, каква несрећа, каква несрећа! понављају присутни, хватајући се рукама за главу. У том тренутку чу се радосно клицање из села. Швабе у Погњебину славе своју победу. Јачинскови вратише се понова у дворницу. Чу се кад млади спахија код врата рече својој жени: „П !аи! раЈге ћоппе гшпе". И младажена преста плакати. Само беше још јако зајапурена. — Сад ми реците како се то десило? запита домаћин сасвим мирно. — Како се и могло другојаче десити, рече стари Матија; кад су и погњебински сељаци гласали за Шулберга. — Ко то? — Шта, зар овдашњи људи? — Дакако. И ја и ми сви остали видели смо, када је Бартек Словик дао свој глас за Шулберга... — Зар Бартек Словик? запита домаћица. — Да. Сад га због тога они остали грде. Он се ваља по земљи, плаче и жена га грди. Али и сам сам видео када је гласао... — Таквог човека ваљало би из села истерати, рече један од суседа. — Али, милостиви господине, настави Матеја; и остали, који су били у рату, гласили су као и сн. Они рекоше, да им је тако заповеђено... — То је срамна злоупотреба; избор није правилан, јер је било притиска; то је изборна смицалица! повикаше са свих схрана. Ручак у погњебическом замку није био тога дана ни најмање весео. У вече отпутова госпоштина, али не у Берлин, него у Дрезду. У то доба бедни, злостављани и омрзнути Бартек седео је у својој колиби презрен и од саме жене своје, јер она не хте целога дана да му и једне речи проговори. * * *