Nemački budžet

75

Премда ова разлика у суштини постоји, ипак je по моме мишљењу погрешно, као што то чини Лабанд, прве расходе назвати обавезним и рећи, да Рајхстаг нема право да их одрече, а друге назвати факултативним и признати Рајхстагу право одбацивања. Рајхстаг има права да одре-кне и једне и друге. Оно што je овде различно јесте сам характер Рајхстаговог права. Код законских расхода његово je право декларативног характера. Рајхстаг само констатује, да одиста постоји известан законски или приватно правки основ, по коме се дотични издади морају учинити. Код незаконских расхода пак Рајхстагово je право конститутивног карактера. Рајхстаг решава о самом установљењу тих расхода. Ипак, као што je већ речено, влада мора имати одобрење Рајхстагово и за једне и за друге. Било да Рајхстаг испитује целисходност расхода, ако они потичу из владине инициативе, било да он проверава њихову законитост, ако се они оснивају на закону издаци се не смеју чинити без његовог одобрења. Као год што Рајхстаг има право да расходе одрече, он има и право да их редуцира. Природно je, да ће редуцирања бити више код ванредног буџета, где су махом нови издаци, него код редовног. Према једном саопштењу Министра Финансија у години 1904., износила су прецртавања 1880—1903. год. код трајних издатака 40,7 мил. марака, а код расхода један пут 106,3 мил. марака, свега дакле округло 147 или просечно 6,5 милиона марака. Као што се види, кресања