Nova Evropa

кама, култивира стална оперна струка, — а дне 14. овог мјесец прошло је четврт стољећа, откад радимо у новој, модернијој To

Јубилеји су то нарочито загребачки, а по томе хрватски и ошћи јужнословенски, јер се у другим нашим крајевима — осим позоришних почетака под Јоакимом Вујићем и бачке путничке дружине, који су почели култивирати драму народним јевиком неколико деценија иза загребачких кајкавских приказивања 18. вијека — збот особитих политичких прилика, тако рано није ни могла, Ра вити права позоришна култура.

дагреб је у тим пословима стајао на првом мјесту. Далеко би ме одвело, да, распредам и тражим хисторијске разлоге овој културној чињеници. Тихи умјетнички смисао, који је тињао у загребачким аристократским и грађанским породицама (биле оне у првој половици 19. стољећа задојене народним духом или не биле) 0бЈашњава, значајан факат, да би се 1930 године могла, прославити већ и стота тодишњица откако се у загребу пјева Мопартов »Дон Хуан«. _— дакако, ако не стављамо народну ријеч као једини критериј глазбенога образовања. Године 1827 давао се у Загребу већ Росинијев »Танкред«, па редом Боалдије, Белини, Доницети, Обер птд. Ваља истаћи, да су се опере ових умјетничких великана давале у Загребу у јеку њихове славе, кад су се премијере ових дјела давале по великим градовима читаве Европе. И само овако, идући хисторијским путем, можемо да схватимо, како су Штрита и Лисински 1846 затекли у загребачком опћинству већ толику глазбену спрему, да се са заносом могао примити први покушај оригиналног глазбенот настојања, (»ЈБубав и злоба« од Лисинскога). Хрватска опера наиме може да се схвати као највиши умјетнички врхунац »илирског« нашег рада, који је од првога почетка био задахнут идејом јужнословенског јединства. А пошто је То јединство данас остварено, могла се педесета обљетница сталне хрватске опере истаћи и као обелиск над цијелом нашом културном тежњом за народним јединством (што сам ја и истакао уочи јубилеја у једном загребачком политичком журналу). Загреб и Хрватска могу с великим задовољством показати прстом на 8. параграф саборског законског чланка, од године 1861, гдје је изреком записано, да се »с временом има устројити опера југославенска«. — Хрвати су наиме, као што је познато, за љубав јединства, у неколико махова течајем вијекова затомњивали племенско своје име и замјењивали га ширим геотрафским називом. — И тако је 1870 опера и устројена.

Има још једна чињеница, која овим хисторијским реминисценцијама даје значајно обиљежје. Новосадски глумци дошли су у тодини 1840 на позив загребачких патриота да помогну стварати драмски репертоар, и донијели су, међу осталим, баш Стеријина »Лажу и паралажу«, ес којим је пре неки дан. 28. октобра, београдско позориште дошло да почасти јубилеј свог загребачког друга, Они су

тада дошли били у Загреб с језиком који није био чист народни, него У рта | ријечима руских црквених књига, како се у то доба гово-

238