Nova Evropa

рило и писало у српским литерарним и грађанским круговима. Загребачки књижевници настојали су у то- вријеме око чистоће народног товора више нето већи дио српских књижевника, ша је Вук Караџић стављао Србима на душу, да се угледају у Хрвате. И доиста, 88 три прве сезоне у Загребу не само да се новосадским глумцима прочистио језик, нето им се и персонал попунио новим загребачким силама. И кад је у фебруару године 1842 загребачка народна дружина. добила позив од београдске владе да оде онамо, није та дружина више била ни српска ни хрватска, него — јужнословенска. Београђани су је могли сматрати, ако им је било воља, српском, а загребчани хрватском. Но загребчани су ипакна њу гледали као на своју мезимицу и очи им се управљале прама Србији и Београду, одакле су их одсад занимале несамо све позоришне, него и — политичке вијести, Тако се, ето почело! Културна, искра загријала, је народну свијест У то доба је и кнез Милош подупро загребачки културни рад — златним дукатима. У Гајевој »Даници« од 26. фебруара. 1549 кликнуо је са заносом Хрват-Илир, да су »Орбин и Хорват синови једне мајке и да су обојица једним млијеком задојени, Хорват

на српском казалишту Србина представља! Није ли то очити доказ, да Србин и Хорват говоре једним језиком, јер како би иначе Србин могао разумјети Хорвата «

. Али е првот загребачког драматурга, Димитрија Деметра, бољело, што су новосадски глумци, стижући у Београд са загребачким допунама, морали онђе опет уплетати у своје текстове славено-српске језичне флоскуле, којих су се у Загребу једва били отресли, јер их иначе београдски књижевни кругови не би сусретали с оном симпатијом која је потребна да се преноси из гледалишта на позорницу. »Чему градити«, питао је он — »што се једанпут ипак мора порушити Тко би пио из баре крај чистог и бистрог окрепшљивот извораг« — Загребачки Хрвати сматрали су наиме, од првог почетка, своје казалиште најбољом школом чистог штокавског товора, којим је и тако говорио највећи дио хрватског или српског племена.

Што сам рекао за тлазбену стрему затребачкота опћинства, у првим почетцима нашег оперног настојања, може се рећи и за драмску образованост ових кругова. Десетак година прије Гајевих »Новина« и »Данице«. слушали су затребчани већ Шекспирова. »Хамлета«, »Лира« и »Отела«, Гетеова »Фауста«, Шилерова »Вилима Тела«, »Марију СОтуарт« и многе друге драме тадашњих нај крупнијих писаца. У оригиналној продукцији, дакако. нисмо се могли ни у чему прикучити великанима свјетског репертоара, али су се већ првих деценија јављали писци (Деметер, Боговић) који су имали снате и воље да полете јуначким драматским лијетом, док није дошао Фрањо Марковић, који је — много прије нето што је њетов »Драчки« изашао на позорницу = своју драму. смислио М израдио. Прва ова "велика наша трагедија иза »Теуте«. са својим силним замахом и сериозношћу, дочекала је судбу прве наше велике народне опере »Порина« — да се даде тек прије четврт вијека.

239