Nova Evropa

су се сељаци бавили око свога вина. Подворени од ових вином, напили су се и они ми њихов ухашпеник тако жестоко, да су тетурајући и пјевајући пошли према Сесветама, својој војарни. Кад су већ прошли били мимо Новоселце, достигну их отацимати ухапшеникови, да своме сину помогну јерје и он каои оружници сваки час посртао. Оружнички наредник поче клети и опали проти оцу Жугчићеву један хитац, нашто се је овај удалио, Матери су дозволили да пијаног сина води. Тако су ишли даље, Један оружник стаде тад пуцати у зрак, окрене се према ухапшенику и опали у њега хитац, простријели му желудац, од чега је Жугчић клонуо у мајчине руке и сутрадан умро, Оружници оставише на смрт рањендга Жугчића на цести са матером му, и кренуше даље према својој постаји. Нису отишли ни пола километра даље, кад сретну Вида Заволића (сељака од 28 година, који није војни обвезник) гдје тјера свиње с паше кући, према Новоселцима. Кад је овај већ неколико корачаја поодмакао од њих, један од оружника испали хитац у њега, којим му размрска кост изнад лијевог кољена. Ово је јединац син једнога од оних сељака којима су оружници пред два мјесеца ни кривом ни дужном упалили клијет.

У граду Петрињи позвао је потпуковник Н. у своју уредовну собу ветеринара г. Н., и тамо га је корбачем напао. Овај се је бранио палицом. Настала је тучњава и хрвање, при чему се обојица срушише на под. Ветеринару успије, да се измакне, Доцније срете исти потпуковник ветеринара, призва га пријазно к себи, и опет га стаде тући. То је било потанко описано у неким новинама, учињена је пријава, али као и раније, без успјеха,

У Винковцима, напао је на градског начелника, угледног грађанина, дана 4, октобра 1920, пригодом жигосања стоке, заповједник изасланства, коњички мајор Н., тега без повода пред сакупљеним свијетом стао грдити; а кад се овај не рекав ни ријечи удаљио, мајор стаде викати; „Гдје је тај начелник 7 иди по начелника! нека смјеста дође овамо, јер ћу му дати двадесет батина, Ја ћу начелнику и предстојнику разбити главу и везане их отпремити у Митровицу!" i

Дана 12, децембра 1920 одржане су у Руми манифестације против Радићеве скупштине од 8. децембра одржане у Загребу. Манфестантн су пошли по Руми, те су разбијали натписе и табле писане латиницом, Котарски предстојник послао је оружништво да учини реда, али је командант румске окружне команде пуковник Н, ометао оружнике у службовању говорећи: „Што има жандармерија са народом, нека народ изврши што хоће, а за уздржавање мира одговара команда мјеста“. Усљед тога почело се мноштво да опире оружницима, те је овима само с тешком муком успјело успоставити мир. Исти пуковник изразио се је том згодом према котарскому приставу и акцесисти; „Ви чиновници, ви сте свему тому криви,.. да је ова маса паметна, требала би ударити по вашим главама и леђима",

Једнако су у Сријему на многим мјестима насилно скинути натписи писани латиницом са опћинских и жељезничких зграда.

Дана 4, јануара 1921, око пола десет сати у вечер, бануо је у Вуковару у поштански и брзојавни уред капетан Н. с једним оборужаним војником, оборио се на чиновницу гђу Анку Н, која је имала ноћну службу, псујући јој бога и матер, оца швапског и називајући ју марвом аустријском, те ју ријечима „марш ван у затвор" одгура с помоћу војника у затвор. Није била дуго у затвору, јер је зато дознао поглавар поште, па је на његову интервенцију за четврт сата повраћена на слободу. Ово је било и у новинама описано, са свима још тежим појединостима.

Команда оружничке бригаде најенергичније је забранила оружницима. свако злостављање, али се без обзира нато на све стране и непрекидно дешавају изгреди, особито батинања. При томе оружници, кад злостављају нашега сељака, говоре, да то раде у име краља Џетра, да је Србин његов господар и његов Бог, да треба пред шајкачом да клекне на кољена, итд.

66