Nova Evropa

malo suviše punačkim uostalom, Ро galeriji sede oni bledi ljudi što pred pozorištem hrane vrapce. Ulazi Weingartner, Podstarost, svi su ljudi blagi i pošteni, Pljeskaju mu; možda su mu zahvalni da ne odlazi u Ameriku, On prelazi rukom po čelu i ocrtava po vazduhu prve taktove »Fidelija«, Kraj mene jedan star čovek spušta Slavu u ruke, On zna možda, uprste, celog Betovena, pa ga i ovaj dovodi do ekstaze, Uostalom, ne verujem da igde na svetu ima ovakvih orkestara, Još uvek,

_ Noću vraćajući se, idem pognute glave, Kako se sve svrši, Tu su prošle hiljade naših sudbinš, Klečali smo i plakali smo, Ostale su samo tudje, bezbrojne, mračne ulice, Mrtve kuće, Kako se SVE SVIŠI,

Kad sam stigao kući, bila je ponoć; nisam mogao da zaspim; čitao sam,

Poneo sam sa izložbe štampar4 i knjigovezacA, jedino lepe, jednu knjigu veliku, rumenu i žutu, Na njoj slova podražavaju starogermanske rune, u futuristički razlivenom, danteovski ођазјапот krugu sunaca. Naslov: »ОБјауепје«, То је пајтјадја Ника Ашпstrije, Nema više sumnje, oni će se skoro spojiti sa Nemačkom, Dotle, oni su zaseban deo Germana, I kod njih su romani, drame, t. zv, literatura, trgovina kao svud, Samo je lirika nova, čovečanska, posleratna, Godine rodjenja tih pesnika su oko — 94, U pred- · govoru oni donose reči Suarčs-ove: »Le dćsespoir est notre condition naturelle«, Pa ipak, što dalje, sve je knjiga radosnija, Izgleda da se zbilja po celom svetu diže generacija onih koji sa ratova!i, Čitam, polako, njine stihove koji ostavljaju ilustracije života i odlaze u zrak, u brda, u večne kolutove, Mesto ambicija društvenih, samoće, jedna nova ljubav za svemir i život, Oni to ne lažu kao gospodin »kosmičar« Dehmel, koji je voleo da ruča sa carem. Ovo su oni koji su mesecima ležali, zakopani po šumama jesenjim ; Кој su noću, klecajući, prolazili kraj proletnih reka i postali za navek zaljubljeni i mirni, To ne znači da pevaju o hrizantemama, Ideje su im stare, zar ne: »spasenje je samo u jednom, biti dobar«.

Njine reči su, katkad, teške i hladne, bez latinske čulnosti i boje; ali ovaj je nemački jezik neizrecivo nov, gibak i sjajan kao, nekad, njina pozajmljena gotika. Istina, tome ih je naučio Stelam George, učenik Francuza, ali je njihova najnovija lirika, nažalost, verujte, daleko nad najnovijom francuskom, ubijenom Apolinerovim kaprisima, Osobito dva imena voleo bih da zabeležim za паз: jedno je Georg Trakl, a drugo Franz Werfel., Ipak sam pred zoru zaspao, Šta još da javim o Austriji? To je sve,

Sutra odlazim dalje, Šta ću tu? Nemamo više posla sa ovim gradom, Uostalom, sve je po starom, Novine još uvek pišu da je Beograd steničav, i da Bugari čekaju sa stisnutom pesnicom u džepu; posle o žitu što će stići iz Argentine, o samostalnoj hrvatskoj republici, i kako i Engleska želi da sve »nasledne« i »podunavske« države imaju bar novac zajednički, - i

| To ne znači da sam ovde postao sentimentalan, Slab sam da verujem da je iko zaslužio sažalenja, Naprotiv. Nemilosrdni svud

78