Nova Evropa

slavstva, koje, pre svega, nije socijalno hrišćanstvo, а zatim, gledajući u ruskom caru božjeg pomazanika, ne da mu odreći se autokratstva, Hrišćanstvo budućnosti neće više značiti pojedinačno, monaško spasenje, nego opšte, a put tome hrišćanstvu je preko Prvog i Drušog Lica ka Trećem, ka Duhu Svetom, Mereškovski to kazuje, otprilike, ovako: da je nova religijozna svest prošla kroz istorijsko hrišćanstvo, i došla do apokalipsisa; da je preživela otkrivenje prvih dvaju lica Trojstva, i sad stoji pred trećim, pred otkrivenjem Duha Svetog; da je posle propasti latinskog Rima pao i drugi Rim u Carigradu, i da je Treći Rim budućnosti Moskva,

U istorijskoj i mističkoj vezi autokratlije i pravoslavlja vidi Mereškovski apokaliptičnu zver sa sedam rogova, Ruska revolucija je doduše već odlučila o sudbini autokracije, baš kao što je o sudbini papstva odlučio francuski zakon o cepanju države od crkve; ali Mereškovski ne može da veruje u konačno istrebljenje samodršca sve dotle dok se ne istrebi i pravoslavlje, t, J, on dopušta da se jedno

može uništiti samo uz istovremeno uništenje i drugog.

Opšta karakteristika ruskog razuma je revolucija, pa je ona toi kod Mereškovskog. Ali on veruje samo u jednu revoluciju, u rusku koja bi bila i svetska, i koja je politička i religijozna revolucija u isti mah. Čudnim i nesrećnim načinom, kod Rusa se revolucije razvi-. jaju mahom baš izvan religijozne svesti, a religijozni pokreti opet obično ostaju bez revolucija, Ta nas konstatacija vezuje za jedan važan tekst u Mereškovskog: da je kruna Nabukodonosorova iz Vizantije otišla u Кизји, да је bela kukuljača iz Vizantije otišla takodje u Novgorod, da je to simbol o svesvetskoj vlasti koju je Bog dosudio Rusiji, ali, da je to ujedno i pitanje, kako će se u trećem Rimu složiti kruna i kukuljača, i da je odgovor na to pitanje — tajna.

Та tajnu mistik Mereškovski ne rešava, On je ostavlja intuiciji; ostavlja da se nadje ono što se traži; da nadjemo mi, ili da nadju oni što će posle nas doći. To su oni momenti u Mereškovskoga romanima kada se, pred navalom misli, ili pred ekstazom, snage počinju deliti, a centar lilozolije pomicati, kada se oseća sva strahota ruske anarhistične moći, i sva slabost ruske konstruktivne sile, S ovim bismo u vezi, možda, smeli potražiti i više Jasnosti o tome, koliko je Mereškovski samostalan kao duh, a ruski slobodan od tradicija, i koliko je iščistio iz sebe autokraciju i pravoslavlje, a koliko Je prestao u sebi biti Helen,

Poznato je da je genijalni Gogolj, uplašen od svoje satire i slobode, udario u crnu realciju i vratio se carizmu. Poznato je, da se Dostojevski vratio pravoslavnoj autokraciji. Poznato je, da je Tolstoj otkrio veru ı cara kad je pisao Aleksandru II znamenito pismo da oprosti ubijcama Aleksandra IL Poznato je da je Salavjov završio s izmirenjem prema Nikolaju I, Najzad, Mereškovski je svojom rukom ovo napisao o celoj Rusiji; u toj ludoj ideji, da je car od Bodđa pomazan, leži veliko iskušenje za ruski narod.

Da li su bar Dekadenti, medju njima Mereškovski prvi, ti od crkve nezavisni mislioci i evropejci, da li su bar oni sasvim slobodni od nje i njena vrhovnog starešine, božjeg pomazanika?

424