Nova Evropa

све ређе, а, у даљини, има још само љубичастих, обрстених од ветра, пбунова. Земља се овде разтолитила мору.

Мир над кршем магловит је и пуст. Ја пружам руке и милујем сву обалу. Сад се више ничега не бојим. Откад сам наишао свуд на ову маглу, модру, добру маглу, мени је све свеједно.

По рукама ми пада вечерња влага, овде на »крају света«, од које, немоћан, склапам очи. Не, ништа ме не боли. Ништа се не догађа. Гледам ове модре вемље иза, кућа, и сећам се пољске оравице, кроз коју сам се враћао зором, из једног штлеског градића. Онала је већ да је мајка, кад је наша љубав почела да. ишчезава. И та бу поља била исто овако модра, увече, као ова земља. Све је у вези и све се слива, Све се слива у бескрајан видик и мир. Предамном тече и стоји залив, тежак и мутан, сасвим као наш Дунав, мокри и модри, троми пуж мога завичаја, што пуви, са старим градом на, себи, у небеса. Све су љубави у вези.

Стојим прав, и видим море и ону далеку пругу, што тече око видика и где је свему крај.

Доле, испод бедема, чека ме један смешни, жути, зарђали трамвеј. Око њега се окупила гомила црних људи, у дрвеној, црној обући, са сомотским превезима, који висе са њиних широких, дрних шешира, у нереду, као да су нечије крпе, који је прешао преко њиних глава и оронулих, згажених плећа. |

Тај трамвеј треба до вечери да се одбатрга до у Le Conquet, на. један рт, који је забраздио у Океан. Тамо идем. |

Ови ти људи, који ће поћи са мном, не знају ме. Очи њиних старих жена цуре, као да су слепе. Звонце трамвеја звони кроз овај крш тако лудо. Поћићемо кроз неку неизмерну пустош. Сва, је земља као преорана. "Тек понегде понека кућа. Понегде је још засађен купус. У даљини сам крш, ниско џбуње, и модро небо. Како се брво мрачи овде.

Шест дана живим и ћутим у овом мраку. Око мене огромне сенке, које немају краја, и провалије, које немају дна. Све је од камена. Облаци никад да одмекшају, а из мора се диже огромно стење. Небројене куле светиљке, ближе и даље, трепере целу ноћ Ti, скоро, цео дан. А звезда никад нема. Из стења тече нешто, црвено као крв, а стене су посуте неком жутом маглом, која гуши, страшна као сумпор.

Шест дана ћутим и живим у мраку. Погнуте главе идем од камена до камена, а, кад се успнем на врхове стена, милујем руком сву обалу. Немам коме да кажем добре речи, Рибари се осврћу замном и гледају ме мрско. Не видим место, сакривено у пристаништу; црно је као ужасна земља, и све, већ шест дана, мокро. Чета год се такнем, све је ледено и влажио. Нигде један румен камен, нигде један бистар вал, а и бела пена ужасна и страшна, као креч. Ни један миран пут, ни једна долина, све саме провалије и ртови. Мрак свуд, неки провидан, жут мрак, који гуши.

Иза једне ужасне стене, танковрхи као копља, љуљају се japболи. Страшне, огромне крпе и мреже лепршају по кућама. Кро-

428