Nova Evropa

Književni pregled, Pisma iz Pariza. VII. Finistečre.

Стигао сам о бадњем дану. Био је пун сунчаних вода, и бедеми, са којих гледају старе топовске цеви на море, дуге као дурбини, били су застрти веленим ловором., И то вече, које сам био навикао да буде завејано и мрачно, пуно кандила, расипало се овде, сјајно и румено, из пристаништа, пуног непомичних, олупаних, поцрнелих оклопњача, над којима се превијао, преко отромних видина, старе тврђаве, урнебесно висок гвозден мост.

Ја, сам прешао преко њега, високо, између дубоке воде, далеких брда, и бескрајног неба, лак и прозрачан и миран, први пут у животу.

Изишао сам на бедеме; наслоних се, полеђушке, у трави, 0 једно мокро стабло, и слушах грдне дизалице испод себе како грме. Кров неко грање видео сам морску пучину, а кроз неке жељезне решетке сав Брест. Нисам могао да се исправим; као над провалијом кад се клекне од вртоглавице, погнуо сам главу од овог силног гвожђа испод себе, горостасног и огромног као брда, пред оном далеком, тешком, модром пругом што је текла око видика, И. где је свему било крај.

Целу ноћ, док смо јурили кроз Бретању, пљуштала је киша. Блато, неко ужасно, црно блато измазало је све куће, улице, и све пристаниште: само су по крововима, над градом, стресали се осунчани, црвени и жути, опрани преплови. Први пут сам осетио да, земља, на сунцу, после кише, дрхти. |

Цео дан никог ословио нисам.

Уосталом, овде је све ћутљиво. Причао бих вам да је све тужно, али то више, у путописима, није обичај. Узнемирило ме је то чудно осветљење сред зиме, и зато сам, усиљено, премештао Одисеју, коју, из каботенства, на путу, увек носим узасе, из левог у десни џеп. Али тихи, мокри зидови, једна модра долина, која, се спуштала у море, покрише ме сенкама и тишином, тако да сам заборавио све познато и горко, и лагано исправио се да видим море. Видео сам бретонске стене, облаке који доносе магле са јужног, леденог мора, и по које стабло, чију ћу непознату боју однети у дужицама својих очију да је распем по нашим пропланцима. Ко зна, нису ли, невидљиво, већ давна у вези, и није ли и то љубав.

Велике жене уседеличког стаса, са огромним, белим платнима, око главе, као јадра кад се, у даљини, смање и надују, пролазе доле, по каменитим, звонким улицама; обуће им, дрвене, дугуљасте, неотесане, сећају ме малих, циганских корита у моме завичају. Тако се ја, мало сентиментално, развесељавам.

Крш, који сасвим личи на, истарски крш, почео је да тамни и да се пење према небу, То сам дошао да видим. Дрвеће је овде

427