Nova Evropa

и сетих се љубави. То ме обрадова, и ја им рекох да су византинске благовести, са једним анђелом, страсније и тајанственије; да су ови анђели, са танким цеваницама, недостојни младости ботородичине; да је мистична страст само онда лепа, кад су тела снажна; и говорио им о нашим анђелима, на препуклим зидовима манастира, који имају дубоке, велике, црне очи, што пламте.

Мало сам их увредио и, зато, пустио да проспу на мене најновије теорије, како су конвексе, у готици, прешле у конкаве, и претвориле се у огромне, дивне сенке.

Пошли смо степеницама, које су цврчале, у вис, на звоник, са којег су падали слепи мишеви.

Изишли смо, високо, са звоника, до једног каменог коњаника. То је краљ Гралон. Он гледа са триста стопа висине речицу, како тече, на коњу коме дрхте сапи, над провалијом, али који се никад више пропињати неће. Изађемо, кад су звона ућутала, на кров, и они ме запиташе где сам провео младост. Видех, над нашом главом, једну прву малу звезду, и развеселих се. Причах им о католичким калуђерима, у Темишвару, код којих сам учио грчки, и који су ме мрзели и мучили, јер моје име нису могли да помађаре. Али сам брзо додао, да сам ђак Кинеза, који су први видели да је све љубав: и да ћу сад ја ту љубав, која. је била само физичка и етичка моћ, претворити у метафизичку снагу. И док су, досад, љубави биле координиране, и љубавно биле везане само ствари напоредо, ја ћу везати љубављу и оно што је далеко једно од друтога, и наћи везу између бића неједнаких: осмех који утиче на траву, бевбрижност коју дају воде, и мир који нам дају беле завејане јеле. (Ове сам им то говорио само зато јер су радо говорили таке ствари, и јер су ме питали о нашој књижевности, али ме нису разумели, и мислили су да, и даље, говоримо о шпанским мистиИма. После смо говорили о мртвима. Тихи и благи, они су погнули тлаве над градом, и све се смирило, Да, ово је једина земља, где се зна да мртваци нису ђубре да нагноје земљу, и где туга дуго остаје туга, камење поцрни, и људи носе свој горак осмех до смрти.

Седећи на камену, као два грдна гаврана, над крововима, они су ми, полако, признавали да и они мисле о љубави као ја, и да и они мисле да живот, оно што смо мислили да је, није више.

Али су, затим, брво хтели да сиђемо. Ја сам остао, још мало, над градом, гледајући реку, која је била потамнела.

Небеса разних предела, воде и траве, стресле су са мене све што беше страсно, болно, и мутно; волим њих, и знам да је све остало само привиђење. Прелавим преко мостова, чија ме вода довела до ове бевбрижности, глас ми је јасан, а дан ведар.

Цео мој живот био је везан за лишће, за гране, које су ми давале мисли, и модре воде, од којих је зависило колико где остајем, и све што се око мене збило. Сад, кад знам да је све у вези, и да покрет милоште моје руке напуни водом горске потоке, као што, кад рубови долина, увече, задрхте од додира небеса, која се

432