Nova Evropa

спуштају над њих, сад то проспе по мени самртно бледило, које ме ослобођава од веза са женом; ја више нисам ничији. Испуњавам оно што јутарња, небеса, кад су воде тако хладне, хоће да се збуде. Не сећам се живих бића, ништа ми не могу, остављам их, и пролазим кроз ове мрачне градиће тако да ми ни њина, имена не остају на, души. Овуд стојим загледан у небо, и провлачим руком по ваздуху и милујем га, милујем га. За мене је све што ће ми се догодити свеједно, јер сам давно увидео да је сваки живот ту само да, се стресе од јутра, да прође кров вече, да у поноћи сагледа звезде, и да кроз њега теку потоци, и зраци месеца, што као плаве жиле пузе, кроз румен лед, на врховима земље.

И, као махнит, на врху ове цркве, чије је зелено камење некад било биље, негде, ко зна где, па се стабљике, чашице, лишће, сва виткост, још виде; пред којом би ме пре шест сто година, јер хулим Бога и јер ходим као вештац, спалили, — пружам руке, и видим их рујне, просијане, тако да крв у њима, ружичаста као разблажено вино, сећа исто на биље, како дрхте без жеља и бола.

Далеко од свега мога, млад сам и миран. На дну морских обала видим боју мојих очију; колико сам белог камења, опрана морем, нашао, који је био гладак и тврд, као слепочнице моје девојке; а кад се загледам, над свим овим кућама у зрак, видим будућност моју и вечити мир.

Нико овде не зна, моје име, а да, се срушим из ове висине, сви би ми постали у овом граду браћа и сестре, ма да би мој осмех, за навек, пао, са голубовима који лепршају са цркве, само на речицу сребрну.

И као што сам некад, одлазећи безбрижно из градова где ме не задржаше ни знанци, ни туче, ни сахране, ни дратане, са кљунова лађа, без туге растанка, веза, савести, гледао у зору широм отворених очију, тако одлазим од свега свота; стојим на

животу и гледам, са овог звоника, пружајући руке у зрак, милујући небеса.

Чуо сам да је на северној обали синуло сунце, и пођох тамо. Две недеље лутам тако, седим по станицама, са старцима, у одрпану оделу, и женама, у црним сукњама, и тешим их. У неком лудом заносу, чим одем у туђину, једнако наилавим на бића која, милујем, и једнако говорим да је све у веви, А чим се, у зору, пробудим, и отворим прозор, над овим непознатим градићима, ја, опет, све више, осећам да све ове куће лебде у зраку, и певам. _ Нико ме не гура по станицама, сви ми казују пут и смеше се, а један угљар, са којим сам провео вече, потапшао ме је по плећима и двапут запитао ва име. И, кад се сетим Париза, ја се смејем. И, кад возови зазвижде и пођу, ја видим да нема смрти ни у чему, испружим се и спавам. Дошао сам на северну обалу, у Роскоф. Била је недеља, и све су рибарске барке биле извучене на копно. Деца, што смрде на лој, трчала су замном и водила ме по

433