Nova Evropa

кћи, и сва та угојена лица, брбљава уста, и то церекање њино, што се свуд разлеже. Тврдим, да је у нама мржња за све живо, против рађања, меса, трбуха, жене, масти.

Он ме зачуђено гледа, и оставља ме мрмљајући.

У тишини се опет смирим, и уморно падам у једну клупу.

Високо горе, видим како се камење љуља, а кроз отвори лукове зидова, тамно небо. Јавља се жуд са мраком. Охолост и самоћа, мржња и жуд за убиством, и одласком све даље, јавља, се у души. |

Црква мрачна и зидови, које као да су махнити зидали, полако зазвучи. Чује се небо, чује се камење, чује се земља. Са таванице се цере задритла сељачка лица, у дрворезу, а из угла вире црна мртвачка носила, ишарана бабама и животињама, као у средњем веку. Сва црква, хуји. Зар збиља плаветнило и зеленило снегова и леда око земље, љубичасте магле небеса, које су ван живота, не опијају слађе него вино; Зар збиља охолост и снага, самоћа звери, слобода и мржња, не опијају слађе него млеко: Вечни мрак и вечно небо, што над црквом пада, модра пустиња мора, што се иза ње шири, руменило тела, што ничије није, зар узалуд хујиг Звона, што брује у звоницима, смирују се, на црним балванима, као велике тичурине у кавезу.

Блед и уморан излавим из цркве, осећам како дрхтим, и смешим се. Проводим три вечери, живећи у мрачним улицама, крај тих цркава. Гледам деду што плачу, људе како лажу, и жене што се смеју. Мирно, као туђин, дижем руке са сваке ствари.

Мрак, као прах, падао је по крововима. Месечина, која није могла, да пробије мрачна небеса, испунила их је неким вампирским бледилом, које се ширило над зидовима, дрвећем, широко, бескрајно. У њему су пловиле цркве, са огромним сенкама, и врховима покривеним оловом, као копља. Нека зелена боја, од старости, од влаге, од ветрова са мора, или нека чудна светлост поднебља, или самот камена, облила је куле и зидове цркава. Ослобођен сам веза, закона, љубави.

Не волим никога живог, и ширим руке у ту зелену светлост ваздуха, Ништа ми се не може догодити. Живим са, страстима које су сваку ноћ везане за лед, за снегове, и за мир северних мора; знам да ће скоро процветати вишње, па ће ме испунити смехом, и знам да ћу до смрти гледати зачуђен, пијан, само небеса, небеса.

А сутра, кад одем одавде, бићу опет обичан, са осмехом, који ћути, вара, и крије, — као заверенички, који вас воли, као у просјака, који вас презире, као у болесника, који вас се гаде, као осмех убица, који вам се смеју што их не знате а виђате сваки дан.

Био сам на крају света; место живота, видех једну благу, · бескрајну, зелену светлост.

М. Црњански.

437

| ||