Nova Evropa

sfavi« napisao ciklus članaka o reformama, koje bi bilo dobro u interesu civilizacije i progresa uvesti na našim srednjim zavodima, On je u tom ciklusu napao celi profesorski zbor kao reakcijonarnu bandu štrebera, podmitljivih i neinteligentnih, koji ne savladavaju materijal, koji nemaju pojma o psihologiji i pedagogiji, itd, itd, Ti su članci bili pisani u našem oštrom i agresivnom tonu, i bili su potpisani sa alta. »Kako su oni doznali da sam to Ja? To im je neko od kolega odao!« Krv je navrla Pubi u glavu, i on je pogledao onu staračku ruku direktora na zelenom suknu sa koje se već počela da lupi koža, i ta mu se bela ruka pričinila rukom lešine, Dvanajst lubanja, same fvrde okrutne maske: dvanajst lubanja ga okrutno fiksira. To je pala jaka karta! »A što? Ako i porečem, ja ne mogu da im satrem njihove tendence! Sada je već sve svršeno!,,,.« i

— Jest! Ja sam pisao fe članke!

Gibanje u tribunalu, Svi su se sagnuli nad svoje bele hartije + famo nešto važnom fđestom zapisali,

— Dakle vi priznajete, da ste vi autor tih članaka signiranih sa alta?

— Jest! Priznajem!

— A. jeste li vi svestan onoga, mladi čoveče, što ste vi tamo pisali protiv vašeg profesorskog zbora? Profiv onog istog zbora koji se godinama brine i stara za vaš odgoj očinskim srcem?

— Jest! Potpuno sam svestan! I ono što sam ja tamo napisao, potpisujem sada od reči do reči,

U tribunalu nervozno gibanje, Glasovi i poluglasovi, A to je sve još više delovalo na Pubu, i on je reagirao, :

— Ovde gospodin ravnatelj govori o očinskom srcu, Ja već sedam godina hodam ovamo u školu i nisam od tog očinskog srca i od ie Ifubavi ništa osetio, Tukli ste me dok sam bio dete, a sad mi ne date da mislim svojom glavom, .

— Šutite! Nije vas niko ništa pitao!

— Neću da šutim! Ako hoćete da mi sudite, onda izvolite čuti šlo: Ja mislim!

— Ja io ne mogu više da slušam, slavni zbore! očajno je povikao kateheta, doktor phil. et theol, Šepec Augustin, privatni docent, Puba je s njime uvek debatirao izravno o gospodinu Bogu i dogmama Svete Crkve pa je kateheta tog arogantnog dečka osećao kao svoju naročitu antipatiju. Sav zelen od besa, on je optrčao stol, i tako je izgledalo da će navaliti na Pubu, i da će još doći do skandala. Ali su poskakali kolege, i palo je nekoliko stolica,

— Mir gospodo! Molim mir!

Kada se je sve smirilo, počeo je opet ravnatelj, onim istim, dosadnim, sivim glasom, kao paučina:

— A jeli vi znadete, drafđi moj mladiću, kakvim ste se vi blatom nabacili na slavno lice ovoga zbora? Kakve teške klevete ste vi posejali u javnost, u javnost —?|

Stajao je tako Puba pred tribunalom, i gledao te pojave u kaputima, i njihove blede zelenkaste Нлјопопије, ра Зћ је mahinalno brojao s leva na desno i natrag, po nekoliko puta. — »Dvanajst kardi-

540