Nova Evropa

Iz „Pesama Sina Вгаћпиповба“. Т. Lutanje.

Ја sam Sin Brahmin,

Ja sam Brahmaputra,

Jednoć sam išao sam, gologlav i bosonog.

Sunce samleveno u usijanu belu prašinu prostiralo se daleko predamnom kao beskrajna ravna cesta,

Sa čitava golemog neba padali su silni slapovi sjajnoga svetla i razlevali se šumno po širokoj zemlji i meni, Zjene očiju mojih stegle se i postale sitnije od uboda igle, a vedje su prestrašeno treptale i trzale se plašljivo, Ali svetlost je bila nepobediva i prodirala je u dno njihovo, Video sam blistavu cestu pred sobom i žarke plamene kolutove oko sebe, borio sam se sa besnim vodopadima sunčevim, i išao, išao, išao,

Meka je prašina blago milovala toplotom tabane nogu mojih. Mislio sam da stupam po sagovima,

Sećam se, Bilo je poslepodne.

Cesta je bela putovala kroz Ауотед tamno-zelenog drveća, S jedne strane teške i pognute smokve, s druge banane ovešene бтогдазт зуебпјастта, Sa njihovih modrikastih i žarko-žutih plodova kapao je gusti, lepljivi slador, Zrak je bio bez mirisa,

Ja sam u duši nosio radost,

I sve je oko mene bilo tako divno, skladno i sjajno, Pre toga sam bio retko radostan, Ali to je prošlo,

Ja sam Sin Brahmin, i u duši nosim večnu radost,

Iza sebe sam ostavio sve : i prošlost, i braću, i selo, Šešir sam bacio u guštaru, a cipele u reku, Ođeću sam svoju rasparao u traLove, Zatim sam bezbrižno pošao cestom Која је bila posuta samlevenim suncem, izmedju drvoreda tamnih smokava i žutih banana, војобјах, Ђозопоб, preradostan !

TI, Predvečerje,

Prošlo je već mnogo, mnogo dana i noći lutanja, I još će mnogo dana i noći proći u lutanju.,

Sada je čas odmora, Predvečerje.

Moje je telo ispruženo u cvetnom jarku, na obronku zelenoga brega, ispod kraljevskog baldahina žuto procvalog bagrema.

Na oči umorne i vedro čelo položio sam tiho ruku, Kako je ruka moja mala, a zastire polovicu neba i zemlje |

U dolini, daleki redovi vitorogih svetih goveda idu na reku i hlade se u bistroj vodi. O vratovima vise im brončana i bakarna zvona, i zvone, ZVOne, ZVONne,

Čitavo je nebo ružičasto kao prebujno rascvala ruža što je na rubovima počela već da vene i žuti, U rumenim oblacima jašu krvavi demoni i crni divovi, i divlje se bore, Ali njina napeta telesa mirna su i nepomična kao kamenovi,

527