Nova Evropa

ње Дра. Ситона-Вахсона, о Г. Нинчићу и Г. Велизару Јанковићу, и о 1. Пашићу и о целој нашој спољној политици, па знати шта, мисли 0 њима и оританска; делегација, и Масарик и Бенеш. И зашто је онда. требало баш таке људе слати у Ђенову, који већ унапред уливају неповерење онима, које хоћемо да задобијемо, те осуђују нашу ствар на сигурну пропаст. Сваким кораком наше спољне политике као да хоћемо нарочито да, дражимо Европу, и да убијемо сваки, и последњи, интерес за нашу земљу на страни. Да би слика била потпуна, треба. споменути још и Радићеве меморандуме, који можда и неће излазити пред конференцију, али о којима ипак свако зна, и којима, бе може — под утиском наше делегације и репрезентације — лако придати већа. важност него што је они стварно имају.

Али, маколико да нам у оваким тренудима међународних састанака, који трају данима или недељама, удара у лице крв услед оправданог стида, и услед можда мање оправдане али човечанске сујете, да, смо баш ми тако лоше представљени пред светом, и да бази наша, земља, заостаје иза. свих других, ипак не прецењујемо важност тренутних или привремених конгреса и скупштина, ма они били врло значајни и погодни га, решавање великих међународних проолема, и спорова, те пружали најбољу прилику мудрим државницима, да учине нешто корисно ва свој народ и своју земљу. Оно што нам не да спавали кад мислимо на нашу спољну политику, и што нас увек поново испуњава, болом и једом, и срчбом што у својој немоћи и у овој неортанизованости паметних и поштених народних елемената, не можемо ништа да. учинимо да злу доскочимо, то је наша, спољна служба, уопште, она, стална и трајна, која треба сваки дан у години и на сваком месту у свету да бдије и ради за, ову земљу, а која, лежи потпуно неуређена, и која се, уколико је има, састоји у осам десетина, из сасвим неспособног и немогућег људског малеријала, Не замерамо толико FP. Пашићу, што није схватио духа времена и што још оперише искључиво оријенталским методима, нити што је мислио да мора бити свугде сам лично, он »шеф«, главом и брадом, — он је такав створен, и он је стар човек, и њега ће ускоро нестати (ако најокорелији међу његовим противницима, у то не верују). Али ће Ба, његову душу пасти грех што није ништа учинио ва, потомство, што се није постарао за, уређење оне службе којој је тако упорно тотико година стајао на челу и коју нипошто није хтео да пусти из руку. Све да су, неким чудним случајем, наши министри спољних послова, и наши делегати на, конференцијама у Паризу, и Женеви, и Ђенови, сами корифеји, као што нису, наша, спољна, служба, не би била боља, и њени носиоци на страни, кад се сви скупе, чинили би и даље међу нашим лошим надлештвима, једно од најгорих ; и нема, ни труни наде, да ће се у томе погледу сутра, или у скорој будућности, ситуација изменити на боље. Наше Министарство Иностраних Дела, је, у великом, оно што је отац Николај Велимировић рекао за наше лондонско посланство у другој години рата: мртва кућа, да. не кажемо луда кућа. Један од каријере (Др. Шуменковић), који је ускочио у народне посланике, критиковао је своје министарство у

у