Nova Evropa

зираних народа", читамо другде; „мора ослободити своје увезане очи, откинути се од тежња романо-германске идеологије. Мора. схватити јасно, одређено, једном за свагда, да су је досада обмањивали, да европска култура није ништа апсолутно, није култура пелог човечанства, него је само творевина ограничене и извесне етничке групе народа са општом историјом." |

За Трубецкога, дакле, претензије европске културе на универзалност немају никакву силу, већ и по томе што је европска култура творевина сразмерно малог дела човечанства, Тај се аргумент мора ценити као слаб, ако не са других разлога а оно због тога што се европска култура никада није ни издавала за творевину целог човечанства, што би и било просто смешно, Према томе би и закључак Грубецкога, да такозвани космополитизам, у чије име Европа шири на све стране своју културу, да је он, у суштини, шовинизам (с том једином разликом што обични шовинизам уздиже један народ, а европски космополитизам уздиже целу Европу), — тај би закључак био тачан само у том случају кад би Европа издавала своју културу за културу целог човечанства, Космополитичке претензије европске културе могу бити лажне, али је ипак неправилно гледати у њима проширени шовинизам; јер корен тих претензија, као што смо већ имали прилику говорити кад смо аналисали учење Дањиљевског, налази се у универзализму хришЋанскоз идеала, Нека Европа нема право кад своју културу сматра. згодном за цео свет, ипак у њеним претензијама нема шовинизма, јер она не уздиже своју културу зато што је та култура њена творевина, него зато што идеали који одушевљавају европску историју немају локални него имају универзални карактер.

Трубецкој то апсолутно не запажа, и та основна грешка квари читаву перспективу даљих његових испитивања. Нечинећи разлику између хришћанских идеала европске културе и њене историјске стварности, Трубецкој преноси тежиште испитивања на конкретне форме европске културе, заборављајући да ошштечовечанске њене задаће несамо што не произлазе из фактичне њене историје него стоје, насупрот тој историји, и у свести саме Европе као идеална сврха. Неузимајући то у рачун, Трубецкој се окреће појму хипнозе, да би објаснио чудни факт по коме се неевропски народи заносе европском цивилизацијом, понекад јаче него и сами Европејци; Међутим, покоравајућа снага европске културе долази баш од њена универзализма, од њених хришћанских замисли и уздања, а никако не од њена фактичног стања, Зар је могућно сводити очаравајућу силу хришћанских идеала на хипнозу2 Наравно, то не

мисли ни Трубецкој; он говори о хипнози једино стога што уплив

европске културе објашњава актуелним њеним саставом, а не њеним идеалима. Непојимање једног факта, који стварно не постоји, навело је Трубецког да говори о хипнози,

Нечинећи разлику између идеала европске културе и њене савремене стварности, Трубецкој без нарочитих тешкоћа уверава читаоца: о немогућности објективног доказа да је култура савремених романо-германаца савршенија од свих осталих култура, Врло

89