Nova Evropa

»Оцеви, у последње време прохујали су преко наших кровова пламени ветрови, и наше руке уздигнуте заветовале су наше младости њима; у нама су силе рођене, у нама се буде нови поклици, н ми нисмо више нето што сте Ви били, јер смо осетили жар далеких светлости, н јер смо деца нових дана и новог рођења. Оцеви наши, ми Вас проклињемо ради мртвих другова наших, — Ваше су ране заделиле, али су телеса, Ваша близу растварању, и ми ћемо да Вам ископамо гробове да што пре у њих легнете н иструнете....

»Оцеви, Ваша је кривња, и ми Вас проклињемо!«

II

Аво мало боље загледамо кров штуру перспективу у слабо осветљену собу, у дом нашега, друштва, видећемо лево ин десно постављене друштвене лествице по којима се вере наш друштвени живот млитавим н тужним темпом, G бојазни да би сад могао застати и претурити се, илн пасти, У том дугогледу падају вам у очи различити социјални, политички, економеки, културни фактори, сваки на свом или на туђем месту, сваки код неког" посла који свршава, сад жустро, сад полако, сад никако. Око тих друштвених фактора и јединица купи се н њихов подмладак, који ће, кад одрасте, да. преузме из руку својих отаца послове, н да их приведе к правом свршетку и успеху. Ти млади, распојасани људи, са пуним устима, жеља пн »ндеала«, та назна омладина, која се једва може право да, запази, јер је раштркана на све стране, око разних гомила н гомилица, налази се у служби фамулуса, само што служи без рачуна и без плате, зато што тако хоће они, старији, и што тако можда мора бити, и што се не може да право види механичност целог тог неуравнотеженог гибања. Кроз ту сиву, тамну камеру тече наш живот, живот једног народа, живот једног младог ослобођеног народа, н њогове омладине. Вама је жао н тешко, што је све то тако тужно, што нема жаруља ни сијалица у том тамном простору те наше ново оличене собе, што св по њој безглаво лута већ тако дуго времена, и што се још није упалило ниједно ново кандило а стара су кандила утуљена. И кад тако гледате стално то растучено деловање у полумраку, кад слушате све те поједине груписане и запослене људе што вичу, правдају се и међусобно кољу, што стварају и утиру неке чудне путеве по којима никад нико неће моћи да иде, што се муче и решавају проблеме туђе и досадне, што раздиру п лече неко рањаво и труло тело дневице снова, и крв тече по подовима и свему тому нема краја ни конца, кад вам је сав тај узалудни и бедни посао дневице пред очима, тад вам постаје јасно, да се ипак даље овако не може, и да горе бити не може. Па кад ин вама стану газити прљавим ногама за врат, и терају вас нерачунано на најамно дело лошим газдама и делодавцима, тад се у вама полако рађа и расте неко нутарње горење, неки тихи али тврди протест, и вама, дође, да све то баците у ваздух експлозивом, и да га растворите у саставне делиће, те да се већ једном почне снова.

Нећемо да савијемо шије заморене главе, н да лудо вадимо голим рукама вруће жељево, него ћемо — мимо господара и проводнча те наше омладине — да говоримо о самој омладини, и право њој ње ради, те да јој погледе обратимо на оне стране до којих не допиру очи наших брижљивих отаца, ма биле оне и нелеџе и таке да се само с муком дају гледати.

293