Nova Evropa

своје власи оплео у уже да се на њему обеси, написао о томе и поему, па се онда ипак предомислио, отишао у механу и опио се, и на повратку кући испао из чамца, и удавио се, у зеленој реци под месечином од сребра.

Стародревна, та књига давно умрлих поета, пала нам је на ум пред модерном књигом младих наших уметника. Они — песник, сликар, и дрзорезад — наши млади, они још нису божанствени, а, никада, неће бити владарским плаштом огрнути; али су опет зато написали, исликали, ни у велике корице увезали књижицу младости, радости, гордости, лудости. И књижицу поетске славе. Јер шта је та слава ако не младост којој је гордост и лудост радост,

А у оној стародревној књизи овако св велича песник Ли-Тај-Пе:

Ти си сунце које сретамо у зениту,

Ти си бура када облак затрешти.

Жапље киша твојих стихова, као сузе —

А Бесмртни их, ноћу, при месечини, чита,

И смеши се, и плаче, и мисли: Он их је измислио.

А како у овој модерној књизи Растко Петровић велича човека и душу, и како стихови, и слике величају њега2... Јесу ли. песме лирске или епскез Јесу ли бескрај и ембрио епски или драмски Има ли још Муза, или нема Да ли се Музе још увек баве возгласом песникова, имена. »дОК сва сунца не зађу«, или оне сада псују и грде, и жвађу и ово једно. сунце“... Ако Бесмртни још и сада има обичај да ноћу, при месечини, чита стихове, лепо би било када би он хтео рећи своје мишљење, — када, би хтео рећи да ли је опет »мислио, да их је Он измислио«,

Растко Петровић је снажна млада лађа, која је и једрила разапела, и весла спустила, и чекрке навила, па и лети као галеб, и сече као стрела, и крчи у дубини као гладно црево.

И још је Растко Петровић као змај, који удара, репом да се земља тресе, који је огњен и силан, око кога је чар и бајка, али је сасвим близу све те змајевштине обична историја о девојци која змају вечеру кува, и у крилу му главу бишти.

И још је Растко Петровић прави правцати песник, који заслужује HW ова крупна, слова у лепом издању, који заслужује и више дрвореза, чије песме баш зато и плевимо што таленат и сила јарко искачу из каприса, и моде.

И још је Растко Петровић темпераменат над сваким темпераментом целе наше поезије; темпераменат један, да за тили час у шачицу пепела, сажеже своје луде учитеље, који га гоне да саблажњује све што је Богу и Лепоти одговорно за општи човечански смисао; темпераменат, који ће,

ако остане овако како јесте, једнога дана туђ и неожаљен »умрети од прскања, дамарах,“)

И. Секулић.

" Са свим респектом за писца овог приказа, уредништво »Нове: Европе« дисоцијира се од суда исказаног у њему.

63