Nova Evropa

цајем Василија Кључевеког, најистакнутијег модерног руског нсторичара после смрти С. Соловјова —, изабран је доцентом за руску историју на Московском Универзитету; али је ускоро уклоњен с катедре и административном пресудом протеран из Москве. Тада је он провео неколико година. у провинцији, бавећи се археологијом и књижевним радом, и пишући своје главно дело о историјн руске културе (у четири свеске), преведено касније на више европских језика. Друго његово знатно дело: »Из HCTOрије руске интелигенције«, постало је такођер у то доба. То је низ супртилних психолошких и социјолошких опажања и студија, оригиналних концепција, које одају велику научну стваралачку снагу и дубину идеја, уз голему спрему и обимно знање. Од године 1899 до 1902 боравио је Миљуков у Софији, и ту је, као професор на Универзитету, стекао велнке симпатије. за. бугарски народ. Руска царска, влада приморала, је бугарску владу да уклони Миљукова, са катедре, те је он тада пошао на пут по Европи и по Сједињеним Државама Америке, држећи свуда с великим успехом преда-

вања о Русији. Као један од чланова-утемељача руске либерално-демо-.

кратске превратне организације »Савеза Ослобођења«, узео је Миљуков видног учешћа у првој револуцији, а. у Трећој и Четвртој Думи био је народним послаником за град Петроград, као вођа, странке »Народне Слободе« (»кадета«), те је као такав био и директором главног партијског органа, »Реч«, уживајући нарочити углед и у редовима, опозиције. Жучност којом је нападан од стране социјалиста и реакцијонара сведочи најбоље о његову значају, те није чудно што је, кад је букнуо Рат, повукао 32. собом с одушевљењем целу руску интелигенцију. Највећу улогу играо је Миљуков у последње месеце царизма, и његова, беседа на седници Думе од 1.-14. новембра, 1916, противу владе Штирмерове и сепаратнога мира, постала, је догађајем у историји Рата. Треба међутим истаћи, да је и за Рата Миљуков тражио и предлагао корените реформе, које OM спасле земљу од револуције, али без успеха. Тако га. је Друга, Револуција довела. на положај Министра Спољних Послова у првој привременој влади кнеза. Љвова; али је ускоро морао да иступи из владе, услед несугласица. са левим крилом руске демократије у питањима, спољне политике и његових тежња, да Русија пошто пото оствари свој великодржавни програм. Након бољшевичке револуције Миљуков је биран у више места чланом Конституанте, те је неко време лутао Русијом, док није изгубио наду у скоро повраћање реда, те је напустио отаџбину и отишао за професора, универзитета у Кембриџ, одакле је после прешао у Париз да уређује велики руски дневник »Последње Новости«. За прво време борбе са, бољшевицима. Миљуков је држао с генералима Алексјејевим и. Корниловим, а после њихове смрти са. Дјењикиним. Али се полако разочаравао у акцији белих генорала, док га политика и затим катастрофа, генерала Врангела нису увериле о узалудности н штетности оружане акције споља, противу бољшевика. Проповедајући сад ову мисао, окупио је он напољу лево крило кадета, под ревидираним програмом, који тражи за, Русију републику, основану на начелима, праве демократије и дубокосежних социјалних рефорама.

Из ових кратких података види се, колику је знатну улогу играо Миљуков у руском јавном животу последњих година и десетина година. Научник светског гласа, велик руски државник и: признат вођа руске либералне демократије, он је, како изгледа, један од најкомпетентнијих и

229