Nova Evropa

најпозванијих, да прикаже догађаје Друге Руске Револуције и да да свој суд о њима. Осврнимо се дакле сада на саму његову књигу.

Свезак који је досад изишао обухвата тек прва три одељка, »Историје«, посвећена: узроцима Револуције, »Рату и Другој Револудији«, пет првих дана Револуције (27. фебруара до 3. марта), затим историји потчињавања буржоаске владе циљевима социјализма (2. марта до 6. Maja), H_ напокон томе »како су социјалисте браниле буржоаску револуцију противу социјалистичке«.

»И поред ултра-модерне садржине програма, лозинака, и етикета ове Револуције, стварни живот Русије у ово доба. показао је јасно тесну и нераздвојну везу револуције са делом руском прошлошћу.... То што у данашњим догађајима толико запањује страног Пе 20 што као да први пут даје одгонетку многовековног ћутања »ефинксе« рускога, народа, то је све одавна већ било познато руском социјологу и испитивачу руске историјске еволуције. (а. његове тачке гледишта, Љењин и Троцки стоје Ha челу једнога покрета. који је много ближи Пугачеву, Разину, Болотникову, 17. и 18. вековима наше историје, него задњим паролама европског анархо-синдикализма« — Ево тако започиње историчар Миљуков тумачење узрока и карактерисање руске револуције, а затим следује анализа услова. који су је изазвали. Ти су услови, укратко, према њему, следећи: слабост државне мисли и нацијонално-државне свести, оскудност и слабост средњег сталежа, максимализам интелигенције, неравност и несталност културног типа руског човека, тврдоглавост присталица старог режима. који нису хтели ни умели чути глас времена нити следовати његовим императивним тражењима, те који су неискреним и лажним попуштањем (»прнвидна уставност«, »Scheinkonstituzionalismus«) само отезали и заошгравали кризу уместо да је ускоре и олакшају. К овим општим и давним узроцима, који су уродили револуцијом, аутор додаје, као најважнији и пајзначајнији фактор — Рат. Странице посвећене овоме фактору револуције дају прецизну критику постепеног развоја руске политичке кризе у току

Рата: аутор оцртава неспособност пролазних влада, покушаје дворских

авантуриста. и фаворита и екстремних десничара, да учврсте стари трули режим, те чак да оборе и ону привидну уставност и да закључе сепаратан мир, да би спасли себе и династију осуђену на, погибао .... Са неколчко речи окарактерисана је несрећна личност последњег цара Николе, слабог н невискреног властодршца, али тврдоглавог и упорног у својим децонијима застарелим и заосталим погледима на људе и ствари. — Јасну слику добијамо, даље, о руској парламентарној опозицији за време Рата, 0. проширењу њенога фронта, кад у њу ступају и умерени елементи, док напокон у самим дворским круговима не сазрева завера противу дара и његове најближе околине. Оудбоносну седницу Думе од 1. новембра 1916, и убијетво Распутина (17. децембра 1916), аутор сматра, управо почетком | Револуције. Стран (немачки) утицај на двору, и у ширењу дефетистичке_ пропаганде у војсци и међу социјалистичким елементима, и радништвом, наводи он као једну од важних околности које су ускориле избијање опћег незадовољства,

(Ове је ово, по нашем“ мишљењу, у књизи Г. Миљукова врло тачно.

запажено и врло јасно изложено. Држимо, међутим, да је аутор притом

одвише површно додиривао, готово оставио сасвим пострани, сам живот

230