Nova Evropa

Književni pregled, Vesti s one s rane.

Njujorške Senke i Idile,

I Njujork-Citi, aprila 1923,

U devet i po počinju da odlaze najzad i »Moše«, Moja prošesija čini da ću početi skoro i ja da mrzim jevrejsku rasu, Biblijoteka se zatvara u deset, Još daleko, daleko pred deset sva »zdrava rasa«, tojest Anglosaksonci, povlače. se u svoje dormitorije i »fraternitihauze«, Možda da spavaju, a možda i da ugodnije čitaju izvaljeni po izlizanim žutim kožnim naslonjačama, A ovde ostaju samo »Moše«. Tntelektualna podloga novog Njujorka, Kao da napamet znam i vidim sve njihove poze, kada se onako zgure, zariju svoj tipični rasni nos u kakav »dictionary«, i prosto vam se čini gde čujete kako znanje simbolično zuji oko njihovih čupavih crnih glava,

(Ovako im se bar sada ovde blaženo i natenane svetim!)

Biblijoteku treba da zatvorim u deset, ali mi uvek stvara silno zadovoljstvo ako mogu da ukradem po nekoliko minuta, i zatvorim ranije, Razume se, ako svi čitaoci dotle već napuste prostorije, Ono veče kad uspem da zatvorim u deset minuta do deset, to veče idem kući kao neki pobednik, kao da sam najveći problem rešio. Sićušno, zar ne ?

U ovoj ogromnoj varoši, — oblakoderi, maskirani razbojnici usred dana, ubijstva i otmice na svakom ćošku {bar tako izgleda prema prvoj strani dnevnih listova), vratfolomna preduzeća što se svako jutro radjaju, i najobezbedjenija preduzeća što svako veče krahiraju, poneki manijak koji uzbudi dvadesetičetiri časa ceo svet, ili opet neki irski reporter koji napravi kakav zgodan džumbus (eto, i juče je izgorela jedna ludnica sa dvadeset žrtava! — a danas jedna strašna porodična tragedija, koja vas uverava da je svet još uvek bliži paklu no raju), — i sada ja, bačen ovde sa sasvim drugog kraja naše kugle, izgleda kao da počinjem da vodim egzistenciju kakva mopasanovskog penzijonirca,

U mom se životu baš ništa ne dogadja, i m oj problem počinje da postaje skazaljka na velikom satu, i njen put ka cifri 10, Ja se bunim protiv ovog postepenog budjanja mog toliko individualnog Ja, Priroda kao ova moja {moja je priroda strašno romantična, Gospodo) ne može sve to da i dalje izdrži, I zato se u meni počinje da kuva sve ogorčeniji revolt protivu mladih, žutokljunih »Moša«, što se tako energično upijaju u debele tomove, Kao da su mi oni za sve krivi! Hteo bih ponekad da im govorim u žanru Rusoa ili Bajrona: »Život, Жуоћ, а ne suhe teorije i doktrine,...« A onda opet pomislim, koliko je i sve to staro i izandjalo, zastidim: se sam sebe i pogledam na skazaljku,

524