Nova Evropa

државних финансија, мисли да не може да буде eg THX милијона. Али, снижење извозне царине може фискално и тако да делује, да повећа, директне државне приходе! Ако снижење извозне парине на један артикал за половину има за ефекал, да се извоз сада, рецимо, потростручи, онда, државни приход од извозне царине за дотичан артикал износи за 50% више него што је износио док је царина, била за 50% већа; али ако се царина сасвим укине, или снизи на једну десетину и мање, онда никакав извоз није у стању да покрије мањак у самој царини. Ето у том фискалном моменту лежи главни узрок да ми, можда и против наше воље, а сигурно против наших интереса, још увек одржавамо систем извозне царине.

Наша извозна царина ударена је на артикле који се извозе у маси, као што су: житарице, стока, дрво, и неки њихови продукти. (Оно пар осталих артикала на које је ударена извозна царина не знају ни сами како су дошли у то коло — налпример, перје —, јер ту не играју никакву улогу ни фискални ни економеки моменти. Од читаве извозне царине, највише интересује нашу јавност извозна царина на житарице. Прво, што је то извозни артикал еп бгоз; а друго, што цена житарица, односно брашна и хлеба свих нас, све нас и те како интересира. Код ове задње реформе извозних царина, водила се стога највише борба око извозне даринв на пшеницу и брашно, дакле на сировину и фабрикат. Тиме је у саму извозну царину уведен један еминентно привредан моменат, — да, ли ћемо, наиме, с помоћу извозне царине да форсирамо извоз аграрних продуката, или тек фабриката. Са, општег привредног гледишта, наравно да је далеко повољније ако извозимо готове фабрикате, јер "тиме подижемо домаћу индустрију, дајемо посла домаћем радништву, и уопште подижемо читаву привреду. Вођени овим интенцијама, заступници наше млинске индустрије упорно су тражили, 1) да се задржи извозна царина на пшеницу, и 2) да се сасвим укине извозна. царина, на брашно; тражило се је, другим речима, да читав вишак од житарица иде у иноземство у виду брашна а не у виду пшенице. Тиме бисмо, наравно, пали у времена забране извоза сировина, а, форсирање извоза фабриката. Само што ни-друге државе, које су присиљене да. се прехрањују увозом из иноземства, не стоје скрштених руку, па кад већ морају да увозе, онв онда радије увозе пшеницу него брашно, јер у том случају дају бар могућност својој домаћој млинској индустрији да се развија, ма сама држава не продуцирала ни тоне пшенице. Да би до тога, дошле, примењују оне једно веома, једноставно и старо средство: ударају далеко већу увозну парину на брашно него на пшеницу. Једна оваква, политика, протекцијонизма, дакле, која, би се базирала, на, томе, да се онемогући, или отежава, извоз сировина, да би се тиме ојачао извоз фабриката, даје се тешко изводити са, извозним царинама, тим мање што су извозне царине кратког века, и за годину-две угинуће и упркос свих фискалних разлога. (Један специјалан начин вођења привредне политике, балп у погледу пшенице и брашна, пружала нам је Аустроугарска, Монархија. Угарска, као земља са вишком аграрних продуката, ишла, је затим да у Аустрију извози брашно а не пшеницу; Аустрија, ради подупирања, властите млинарске индустрије, фаворизирала је импорт пшенице на штету брашна. Царинска политика није овде могла да игра никакву улогу, јер је било једно исто царинско подручје. Онда су дошла палијативна сред-

253