Nova Evropa

iskrenosti koja u svome ponosu ne umije da se prilagodjuje i da traži mostove k opoziciji. Ova divna muževna crta njegova je najveća »taktička pogreška«, Ali ko zna? Možda su samo ovakovi muževi u stanju da vode jedan narod,

Dr. Alebsandar Lich,

Књиге и листови,

Ст. Станојевић — Убиство Аустриског Престолонаследника Фердинанда — Београд 1923. (Мали 80, 54.)

Има у нас врста писаца који нити су научници нити новинари, иако претендују на, обоје, тојест, хтели би и славу и репутацију академика и научника, и корист која обично прати новинарске сензације. Г. Ст. Станојевић спада међу оваке писце, а брошура што ју је недавно издао (»Од истога, mHema« Opus 84.) типичан је пример овакова књижевног мелеза. Она је угледала света оглашена таламбасима новинарске рекламе. Из бојазни да сам натпис још није довољно привлачан за шире кругове читалаца, утиснут је на месту ех Шбиа-а печат са мртвачком главом и свим осталим страхотним инсигнијама Црне Руке; и, поврх тога, жртвована је читава прва страна. саме брошуре репродукцији — без контекста, и без нарочитог разлога задњих параграфа устава Црне Руке ин потписа чланова њене Врховне Централне Управе, који је гаса шти]је пренесен из познате публикације Крфске и Солунске Владе »Тајна превратна организација« (или са којег другог места где је овај клише већ употребљен). Даље се постарао писац одмах и за немачки превод, који је приредио и издао нико други до наш пријатељ Г. Х. Вендл у Франкфурту, свакако најпогоднији преводилац који се уопште могао наћи, јер је он уједно написао и х приказа (наравно повољних, и више него повољних) у све листове којима, је дописник. — О друге стране, писац — академик и професор историје на Београдском Универзитету заоденуо се у тогу најобјективнијег испитивача н учењака, који наступа »пред форум науке« да, након што се »врло много сувишног и невозбиљног, а пре свега субјективног« писало о Светском Рату, рекне своју реч, и изнесе и утврди »историјску истину пуну и целу«: »Могу рећи, да је у овом спису сваки факт и свака реч тачна и истинита, и да може бити потврђена«. Колико научничког поноса н самопоуздања у неколико речи! Али то њему још није доста, — он се захукао у својој пози истинољупца, па гура у страну пријатеља Платона, и руши »оба. противничка, табора«, јер се њега »наравно не тиче, да ли ће та, факта, и да ли ће истина, приказана овде, бити пријатна и угодна или не, па ма коме то било«. Ко се не би дао фрапирати оволиком научничком неустрашивошћу! — Али, ко зна вредност речи код нас, и ко још притом унапред није сасвим уверен у крајњу несубјективност овога, писца, тај ће набрво, при листању и читању ове књижице, открити, да је некадањни историчар, или бар студент историје, ншао овде нетолико за истином колико за сензацијом; па ће лако пронаћи, ако је само мало упућен у ствар, да је ни та сензација овде веома јефтина, управо да и није сензација, јер ове оно што је прорачунато да изазове утисак новинв и

268