Nova Evropa

каплари. Ја сам се ослободио фронте као неспособан прије него је отишла компанија, али остали су под водством наредника Душана Малића. из Градишке сви прешли на талијанску страну кад су дошли на фронту.

Уосталом, мене није потакла на одговор на првом мјесту ова тврдња, него оно што је као доказ за њу Г. Стојановић навео о својим импресијама са састанка код Г. Јефтановића у 1912 години, Не знам да ли је Г. Стојановић под оним „млађих и старијих“, што је навео у загради, мислио само посланике старије и млађе по доби, или је мислио на познато дијељење Срба политичара у Босни на старије и млађе. Ако је ово последње онда му ни ова тврдња није тачна.

Први пут настала је подјела политичара Срба у Босни и Херцеговини на старије и млађе, кад је нас деветорица академски образованих Срба упутило протест против примања црквено-школске Уредбе...

Од нас „млађих", којесутом приликомтаконазвали, није ни један гласао за зајам о коме је било говора на састанку у

Јефтановићевој магази. Напротив: одлучили смоида опструјирамо.

против њега. Кад је дошла та основа пред Сабор, поручено нам је од стране Потјорека, да ће свакога ко буде опструјирао против овога закона сматрати непријатељем монархије, а ко буде само мирно гласао против њега да му неће замјерити. Ми смо опструјирали, и то на начин да се није ништа чуло, и да је већина само гласала про форма. И том приликом с нама је од старијих био Т. Кујунџић, док је Трифковић био већ умро. Опструјирала је против тога закона и група око „Отаџбине".

Истина је, да је било у оно доба и међу онијем који нијесу хтјели у опозицију, него су били створили један програм са муслиманима и католицима за образовање владине већине, и посланика по доби млађих, као например Др. Милан Сршкић и пок. инжињер Јово Симић. Кад је, поводом кандидације Др, Саве Вукановића за посланика у Сабор, који је кандидован на владином програму, прешла борба и у народ, напосљетку су сви ови Срби посланици који су били пристали на програм те владине већине, и које је предводио Г. Глигорије Јефтановић, изне-, надно поднијели оставке на своје мандате. Ја тада нијесам знао за разлог што су тако учинили, али сада знам. Глигорије Јефтановић није хтио да иде са владом. То ми је казао његов син, Г. Др. Душан Јефтановић, који је у оно доба дошао из Србије и донио поруку. Влада, се усљед тога морала побринути за другога вођу своје већине међу Србима, и пошто није згодна нашла међу Србима из Босне и Херцеговине узела је Г. Др. Данила Димовића,

Да илустрирам шта су Срби у Босни и Херцеговини мислили о Аустрији, навешћу само један пример. Кад је слављена десетогодишњица „Просвјете“ 1912 године, ондашњи предсједник. Симо Мирковић, иако државни чиновник, најодлучније је одбио да се са славе поздрави Фрањо Јосип, Било је чак и Србијанаца који нам поздрав не би замјерили, Г. Миле Павловић рекао ми је онда: „Мека ту жабу поједе митрополит, он је свакако Фрањин |“ Одговорио сам му; „Неће је појести вико", Ондашњи предсједник Матице Српске, Г. Дунђерски, рекао ми

467