Nova Evropa

обавезу да им да могућност да се она могу тим својим правом користити, Дакле, у смислу 28. члана Устава, религијска. форма брака не може да буде општеобавезна у Југославији, Али се ова форма брака не подудара, као општеобавезна, ни са 12. чланом Устава, који дели све вере на признате и непризнате, Усвајајући пријатељски однос према свима религијама, Устав предвиђа могућност постојања и таквих религија чији антидржавни или антиморални карактер учења не допушта засад да буду признате државом (адвентизам, назаренство, мормонство). Разуме се, непризнавајупи извесне вероисповести in toto, држава не може признати правну моћ ни појединим актима ових вероисповести, међу њима ни склапању брака, те религијска форма брака код припадника таквих вероисповести није могућна, Међутим, држава у смислу 28. члана Устава мора да обезбеди и таквим лицима могућност законодавног брака.

Да пређемо сад на други покушај решења. Ако Устав не дозвољава проширење основа брачног права које су постојале у Србији на целу краљевину С, Х, С., да ли он можда дозвољава проширење на целу краљевину основа права постојећих данас у Словенији и Далмацији Другим речима, ако религијска форма брака не може бити општеобавезном, допушта ли Устав да она буде обавезном само за већину становништва, за припаднике признатих вероисповести, док би грађанска форма била обавезна за остала лица7 — Што се тиче оваких припадника непризнатих вера, и лица која уопште немају вере, такво решење питања, као што смо већ видели, било би за њих једино могућно. Али се обавезна религијска форма брака за припаднике признатих вероисповести не слаже са захтевима Видовданског Устава, поименце са начелом слободе вере и савести, Устав несамо да проглашује ово начело него га и тумачи врло широко, Према Уставу, слобода савести изражава. се несамо у слободи припадништва било каквој вери, него и у односу према појединим религијским актима, како смо већ напред навели, Али венчање је верозаконски акт, и услед тога, ако би нови Грађански Законик прогласио религијску форму брака обавезном за чланове признатих вероисповести, он би тиме ступио у контрадикцију са горњом тачком Устава, Уосталом, обавезна религијска форма брака за припаднике признанатих вероисповести стоји у противуречности и са другом јеоном тачком Устава (12. члан), која гласи: „Уживање грађанских и политичких права независно је од исповедања вере", А ако се венчање јавља као обавезна форма брака, уживање важних права везаних са браком потпада под зависност једног акта који има карактер исповедања вере,

Али, као што смо напред видели, у односу једне признате вере — муслиманске —, Устав предрешава обавезни религиј-

506