Nova Evropa

учењу римског права, које је било и учењем старе Хришћанске Цркве, брак склапа не црква, нити држава, него га склапају саме странке, њихов аесјиз тата, њихова брачна љубав, њихов сопзепзиз —- пристанак; тај пристанак је изванредно важан безуслован акт воље, којим се одређује правац читавог живота, и који стоји у вези са читавим духовним садржајем извесног лица, те пре свега са његовим религијским убеђењима, — због тога и брачни пристанак само тад одговара својој норми када се подудара са захтевима религије дотичног лица. Дакле, будући да је разноликост брачних закона неопходна последица разлика религијских учења, то Видовдански Устав, ако не стоји на терену начела сшиз гебћо eius геј о, може да се измири са разноликошћу брачних закона, као са последицом постојања у краљевини многих религија, Чак сам Устав и чини један корак у правцу санкцијонисања такве разноликости, остављајући брачне спорове Муслимана шеријатским судовима. („У породичним и наследним пословима муслимана“, гласи члан 109. Устава, „суде државни шеријатски судови“. Ако дакле будући Грађански Законик не би дао и осталим верама иста права која даје Устав Муслиманима, онда, изгледа, да ће ондоћиу опреку с начелом верског паритета, проглашеног у 12. члану Устава,

Међутим, мако религијска општеобавезна форма брака не стоји у правој противуречности са паритетно-правним системом Видовданског Устава, она се не слаже са неким његовим одредбама. Тако, пре свега, видели смо да религијска форма брака може постати општеобавезном само онда ако би држава уступила религијским заједницама несамо формално него и материјално брачно право; али такав апсолутни отказ државе од мешања у брачне ствари не слаже се са чланом 28, Устава, који гласи: „Брак стоји под заштитом државе", Очевидно је да би, ако би Грађански Законик ставио на расположење религијских заједница читаво материјално брачно право, држава изгубила сва средства за заштиту брака у потребним случајевима, То је особито јасно у односу лица која не припадају ниједној вери, (Иако Устав не предвиђа изречно постојање таквих лица — „Копјевопзјозе“, — он не сматра обавезним ниједан религијски акт, и због тога: „Нико није дужан да своје верско осведочење јавно исповеда; и нико није дужан да суделује у верозаконским актима, свечаностима, обредима, и вежбама .,.") А начинити религијску форму брака обавезном и за таква лица, то би значило несамо вређати права слободе савести појединаца, зајамчена Уставом, негом права вероисповести, које би биле обавезне да врше религијски обред над лицима која, по њихову учењу, нису тога достојна. У исти мах држава, у смислу 28, члана Устава, не може непризнати права таквих лица на ступање у брак, и своју

505