Nova Evropa

еманциповали од Византије, прогласили независним, и почели сами да собом управљају као муниципије, по властитим управницима, законима, и обичајима. Али та потпуна независност далматинских градова није дуго трајала. Они се нису могли одупријети свим насртајима и пожудама држава и народа са стране који су пошто-пото хтјели далматинске градове повући у своје интересне и протекцијоналне сфере, јер се преко њих долазило на Јадран и задобијало море, морске обале, и луке. У непрестаним покушајима, настојањима, и борбама између Византије, угарских и хрватских краљева, те Млетачке Републике, да се домогну далматинских градова, и да на њих протегну своје господство или барем свој протекторат, далматински су градови стално мијењали своје господаре, па су им понекад и данак плаћали; али су увијек знали да себи осигурају признање свог самоуправног живота и своје комуналне автономије. Чак ни Млетачка Република, која је подузимала сва средства да њихове интересе подвргне онима Венеције, није никада ни покушала да уништи стољетне привилегије далматинских градова и да угуши њихову самоуправу и њихове муниципије.

Сталне промјене у погледу протектора и узимања посједа далматинских градова од страних држава и народа, нагнаше међутим њихове управе да се лате кодифицирања својих закона и обичаја, да би могле од нових освајача захтијевати признање истих; и тако је у далматинским градовима, у тринајстом вијеку, започета врло жива акција око писања и састављања градских статута, који су данас прави културни и историјски споменици наше велике прошлости. Ови статути садрже законске збирке најразноврснијих норама, прописа, и обичаја, из свих подручја јавног и приватног живота; даље, прописе административне, приватноправне и јавноправне, криминалне, црковне, социјалне, економске, аграрне, хигијенске, политичке, поморске, редарствене, војничке, и судске, природе. Уопће, читав јавни и приватни живот једног града нормиран је овим статутима.

Један од најстаријих и најинтересантнијих је статут

"града Сплита, гдје је начелник Гаргано већ године 1240 саставио такозвани „Сагојамшт"“ старинских обичаја, са многим прописима јавног и приватног, цивилног и казненог права, по којима се управљало муниципијом Сплита. На темељу овог „картоларијума“ саставио је касније, године 1312, начелник Сплита Перчевало (РегсеуаЛо) прави статут града Сплита, који је — уз разне касније додатке и промјене, које су садржане у Златној Књизи опћине Сплита, — остао на снази све до почетка 19. вијека. Сличне статуте имали суи остали далматински градови, тако Дубровник (1272), Задар (1305), Трогир (1322), Хвар (1331), Шибеник (1379), Раб (1325),

66