Nova Evropa

Ж. ВЕКАРИЋ:

МРАМОРНА ЕЛЕГИЈА.

Стари су стубови клонули

у тешком сутонском сплину,

туљују мраморни торзи

трошни, оронули:

„Шта траже ти људи, шта жаморе, шта руше свету тишину Императорског Двора 2“

„O jada!

У Двор, што Цар за је зрадио да склони тлаву од света, чопором свет је навалио, к'о што низ торске рубове слива се планинска бујица

у цветни перивој — сваљујућ, шумећи, рујући, рушећи, дрвеће, цвеће, и стубове.

„Миру, што Цар за је сневао, није сад више ту тнездо, тужне румене сутоне

сад бука прожимље градска,“

И плачу стубови клонули, уздишу мраморни торзи, док морски немирни валови ваљају песак џ векове.

Тек кутић гдекоји јоште је удесом поштеђен ост,

и сада, скривен п непознат, обрастао бршљаном, смирено, чува стару традицију: тосподску, царску тишину ... И ево, ја незнанш варварин, У сутон јесењи, меки, туљгујем скупа са мраморјем за изтубљеном лепотом,

за протераном тишином ,..

113