Nova Evropa

али за Крочеа то је било тек припремање да би пронашао замрачени еквилибриј, те да би се поставио на терен реалности, ма била то и понизна историјска реалност, Ова га је фаза његове мисли апсорбовала за шест година (1887—1892), али се уистину завршила тек мало пре 1900, ој дугујемо истраживања о „Напуљској Револуцији 1799" и историју „Напуљских Позоришта", те сваковрсна анегдотска, литерарна и уметничка, истраживања ms XVII mw. XVIII seka, као и врло важне прилоге за „Историјски Архив напуљских покрајина", уз ревију „Маро поби за!та", коју је он тада основао са неколико пријатеља,

На концу интензивнијег перијода овога рада Кроче је почео да осећа знакове незадовољства, али је време разочарања било прошло. Сличним незадовољствима налазио је лека у продубљавању властитог унутрашњег света. С друге стране, измењивање и сукобљавање идеја га је упозоравало да нешто ново сазрева у њему: биле су то идеје које су га мучиле читајући Де-Санктиса у школским клупама, и слушајући римске конверзације Лабријоле, које су сад несвесно почеле носити плода и изазивале у његовој души сумње и незадовољство. Полазна тачка била је ту прихваћање контакта са традицијом, — проучавање историје; али којим правцем упутити резултате истраживања2.,. Његовој се мисли указивао рад закључка и синтезе. У то доба учио се он од мајстора историјско-филолошке критике, како се формира синтеза из мноштва појединачних истраживања. Дело историјске реконструкције било је схваћено као прелаз на два ступња једне те исте врсте, из једне „мање историје" на једну „већу историју“, Он који још није имао своје властите идеје, · он је покушао да себи одреди правац у смислу означеном од службене критике, настојећи да даде извесно јединство мешавини довршених истраживања. Истодобно је наставио да проучава утицаје шпањолске културе на талијанску културу.

и када је намеравао да приђе изради дела синтезе, његов га је здрави инстинкт, више него стално студирање, упозорио, да се тим путем не може доћи до синтезе, и онда се је запитао млади научењак: није ли можда толико слављена историјска методологија емпиричка и недовољна2 Историја не може да се каталогизује посред т, зв, природних наука, па му се чинило потребним прибећи другој методологији.

Његов конструктивни и хармонични мозаг (који је на дну, а да он то није ни запажао, био уједно и филозофски мозаг), спречавао је да продужи спокушајима историјске реконструкције пре него што би био сигуран у погледу архитектонског нацрта и саме основе. Зато је баш у томе моменту, како се чини, његова мисао пошла другим путем, те се слила у другу воду знања, — воду апстрактну и спекулативну, која је изгледала

337