Nova Evropa

Ваша филозофија живота и историје, она филозофија која је најбоље изложена у књизи „Између два света“, а од које су остале књиге — „Стара и нова Европа“, и „Успомене једног смењена владара“ — само доследне апликације, та филозофија, на дну дна, није друго до филозофија. неограниченог, којом се ХЛХ век хранио тако обилато, а од које су релативистичке теорије данас у цвету, барем засада, последњи расадник. Прочепркај мало, и цела филозофија објављена у оној Вашој књизи даје се: свести на ово: људски је дух са свих страна окружен неограниченим; али, услед своје фундаменталне ограничености, није у стању да загосподари над стварима, осим у фрагментима, који се узајамно измењују и нагомилавају. Дух је, разуме се, увек затворен и стешњен у својим међама; али не у једној одређеној и непокретној линији, већ у границама које он помиче до неодређенога, иако не успева да је до краја помакне, Његов се прогрес и састоји у том постепеном помицању границе, у сукцесивном и етапном нагомилавању узорака и традиција, који се мењају али редовним и спорим покретањем, који се организују а да се реципрочно не руше, реализујући увек све обилније неограничене могућности што их човечји дух носи у крилу свом...

Ова филозофија Прогреса, или, ако Вам се боље свиђа, филозофија Живота као Историје или Прогреса (а ништа друго не значи ни она фамозна Крочеова теорија о идентичности Историје са Филозофијом, по којој је историја Прогрес, а филозофија — Дух), није друго до идеолошки превод реформистичке и еволуцијонистичке базе западних држава Европе; то је филозофија акције, али једне споре и опрезне акције, која се миче оловним кораком и која неће да изгуби ништа од већ задобијених резултата, него хоће да их сачува, да их умножава, да•год њих начини лавину, усов, То је филозофија која одговара колективној и великог стила пракси штедње, буржујском појимању живота, за које достојанство и вредност опстанка леже у раду, а рад се мери по резултату, а резултати вреде утолико више уколико имају снаге да се умноже, нагомилају, да се стрмоглаве у институције и организације, да се колективишу, и да се одрекну личности, Ви, као и Кроче, хтели бисте да останете чврсто при овој доктрини, коју Ви држите апсолутном моралном истином, вечним закоником моралног живота; а у ствари, то је морал који одговара тек једном одређеном перијоду историје народа,

перијоду који је — како већ сви виде — сад свршен, или, ако је боље тако рећи, који се је преживео. Зато, што је заслугом животне праксе — од које је она наука била тек

апстракција — изишла нова генерација, којој се досадио и којој је дојадио онај спори и опрезни покрет, оно немицање с места пре него што се уверимо да ли је под ногама чврсто тле.

354