Nova Evropa

Схватајући дух као вечно преживљавање и прелажење једне границе, која што се више преваљује све то више поново искрсава, те изгубивши наду да се игда достигне циљ, на којему би се онај стално прогресивни покрет најзад зауставио и завршио, било је — по Вашем мишљењу — фатално да је тај дух заволео покрет ради покрета, акцију за љубав акције, и то и формално неводећи никакве бриге о резултату којем акција и покрет воде. У истину, само радити је лепо, и још је лешнпе уколико је рад интензивнији и силнији, ма се и не знало у једном часу где тај рад има да сврши. Али се из разборитог и умереног законодавног, буржујског и штедљивог, историцизма и активизма видело јасно да извире апсолутни мобилизам и апсолутни активизам и релативизам, па се догодило у Италији, да се из ђолитизма прешло на фашизам, од Крочеа на Ђентила; а успех овог последњег код новије генерације тумачи се тиме што је код Ђентила смисао за активност духа, или смисао духа као апсолутне и неумољиве активности, далеко живљи, оштрији, и заједљивији, него што је био код Крочеа. Са којим правом дакле, драги Фереро, осуђујете Ви оне активистичке доктрине које су законити след историцистичке тачке посматрања, која је такобер и Ваша, али на којој се не може и неће да заустави Живот Оно чврсто тле, на којем Ви мислите да отпочинете, у ствари је тек чедан оточић, окружен водама једне реке; он пружа, додуше, извесну сигурност ономе који је на њему, док река тече умереним и смиреним током. Ако небеске кише учине да набуја река, оточић ће да се сроза и утопи у валовима олује,

Ако сте Ви одиста ради да станете на чврсте тле, да се ослоните на нешто поуздано, знате шта бисте имали да радите7 —: Ви бисте морали да направите скок унатраг, али не тек за пет или шест векова, већ барем за целих двадесет столећа, па да се склоните на терен грчке цивилизације, Тамо су истина, доброта, правда, и лепота, реалности постојеће у себи, изван духа, пре његове активности и независне од ње, и ту духу не остаје друго до да их узме, као стварност, и да им се смирено поклони, Тамо ћете уистину наићи на ону објективност коју Ви тражите, а коју догод остајете на тлу идеалистичке филозофије ХГХ века нећете никада. наћи, Али кад се биће, истина, доброта, постави као ствар постојећа у себи изван и независно од активности духа, који њу познаје и схвата, онда из тога природно произилази, да дух неће никада бити на чврстоме и на трајноме тлу догод се не буде помешао с бићем, с истином у себи, и догод се не буде потпуно одрекао себе, као дух, јер уколико је дух он је изван бића и истине, Отуда мистицизам и аскетизам, у којима се стара цивилизација, развијајући принцип на којој почива, губи и умире,

355