Nova Evropa

Pretežni karakter savremenog talijamskog života jeste lažnost, Lažna je vera, lažna filozofija, lažna politika, lažan moral, i lažna literatura. Odjekuje odasvuda lažno, kao puhko«ma u bakremu zvonu. Proglašuju obnovu i pobedu katolicizma ljudi koji bi se розндећ Кад bi klekli pred kakvu ispovedaomicu ili kad bi sa skrštenim rukama stali pred žrtvenik da prime pričest, a koji usput ispovedaju mauku duboko atejističku o imanemtnosti bića u misli, i obratno, t. j, negdaciju da izvan slere koja nam je shvatljiva može da postoji kakova теајпоз!. U jeziku pesnika, koji bi imao da bude kao meki Tirtej nove Italije, prevladala je isključiva izveštačenost, te izučeni i namešteni arhajizam, koji je u oprečnosti sa svežinom što se oseća u jednostavnom i meposrednom kontaktu sa Životom, Ne zna se tačno nije li Sv, Pavao današnješa časa Alkibijad, koji kida rep vlastitome psu, da bi se Atinjani okretali i gledali za njim po ulicama... Tipična je obnova u tome, što do majvećeg dlasa dolaze baš ljudi koji pišu ocene.

Reči sve to više stoje u dijametralnoj, naduvenoj, i bezobzirnoj opreci prema stvarima: najvećem propadanju morala и јаупоте životu, i dostojanstva pojedinaca, odgovara veliki i odzvanjajući rimski tonmalitet govora, te prazno i proliveno proslavljanje »ružičaste sudbine« macije. Filozofska je misao postala mozajikom izmudrijašenih formulica čisto retorskih, od kojih se danas s pomoću meke opskurne veštine hoće da паpravi filozokija spekulativnosti, Vredi zabeležiti, da sva dela, koja se napišu, proizilaze direktno i koherentno iz unutarnjih komplesivnih krugova iste filozoHije,

Uz lažnost, druga domimanina karakteristika današnje situacije jeste mesmotrema паб!оз6 Џ savršenoj suproinosti sa prirodjenim dostojanstvom i odmerenošću, sa оргеznom Šštedljivošću u pogledu upotrebe reči i znakova kojima se označuju stvari, i zatim sa veličanstvenom časovitošću stvari u poredjenju sa rečima, a koja je svojstvena svemu rimskome, što se tobože baš traži, i za što se tvrdi da se vaskrslo; i tako isto u savršemoj suprotnosti sa takodjer drugom našom velikom političkom kreacijom u prošlosti, takozvanim »venecijanstvom«, — nikada nije Italiju, kao baš danas, poplavila neukusna reka tako maglih, besmislenih, mmogobrojnih, »cvetnih« i »pitoresknih« reči, Iz usta, ili iz pera, ljudi na Vladi silaze fraze ili butade ladame a silovite, koje bi jedva bile dozvoljene stilografskome peru kakova lošeda žurnaliste u brzome članku, Stil najvećeg dela novina postao sečenteskni do komičnosti, ili još bolje »španjolski«, jer — uz nadmenost — postoji Još i ona odurna servilmost, kojom su bili večno opijeni maši pisci činkvečenta i seičenta; ona servilnost koju naši naučemjaci studiraju i stročo kritikuju i osudjuju u XVI stoleću, a ne vide da

360